P.S. Welcome back, draga. . .

mudro zboriš. I u svom stilu

Ustvari, ja sam samo htjela reći da je život prekratak, da ne treba robovati predrasudama i da treba živjeti jer na kraju ćeš svakako ostati sam bez obzira da li tebe neko ostavio ili si bio takav da je neminovno bilo ostaviti te

Malo sam promašila temu i otišla daleko od prvobitne namjere i stigla do patetiku.
Samo mi jos treba da sretnem bakicu u gradu i da me ona lupi kišobranom po glavi i kaže- šta ti pišeš o meni po internetu

Zmisli da se ljepo skrasiš i i živiš svoj život i dolaziš svojima u posjetu a oni seru po komšiluku kak si ih ostavila same i odrekla ih se. Pa za popizdit!
U čovjekovoj prirodi je tako i starci si dozvoljavaju previše, po meni je to čista objest na koju se ne treba previše obazirati. To što sami nemogu sebi nać zanimaciju nisu kriva djeca ni okolina. Potrebno je vrlo rano dobiti uvjerenje da si rodio nekog kojemu si sve na svijetu ne zato što te on treba nego zato što ti je zahvalan jer si baš njega rodio.
I onda penziju trošiš na sebe presretan jer je tvoje dijete tamo negdje blizu ili daleko, svejedno, presretno i ne jebe te 5%.

da , to je najgora vrsta usamljenosti, ali o njoj drugi najčešće ništa ne znaju pa se ne uklapa u listu društvenih anomalija

Možda sam ja ipak trebala sačekati razvoj događaja na klupi, možda je to juče bio početak jednog divnog prijateljstva

”Teško je biti čovek i približiti se čoveku. To nije kadar svako da uradi.”

Baš si ovo lijepo rekla, ja to stalno pokušavam i nekad mi se čini da od silnog truda uprskam tamo gdje bih najmanje trebala.
Pitam se od čega su satkani ljudi koji su preko leševa u stanju pregaziti zbog nekog svog cilja, a ja se, kao sumanuta preispitujem nakon svakog svog postupka za koji nisam sigurna koliko je bio ispravan…

slažem se da na kraju dobijemo svi ono što zaslužujemo i da je možda baka samo htjela da se približi deki ali eto, iz nekog razloga sam cijeli dan razmišljala o tome i na kraju, nevjerovatnom brzinom nakuckala ovaj post.Poslije mi je bilo lakše.
Pored činjenice da dosta toga sami biramo mislim da ljudi mogu malo uticati na to koliko će se njihova djeca brinuti o njima kad oni ostare.
Valjda sam u nekoj presentimentalnoj fazi, neću više ići u parkove

Život nas navodi na različite puteve, sada možda ovo zvuči patetično, ali i ovako mlada sam nažalost imala priliku to da vidim. Ono što nam se nekada činilo neverovatnim i bilo nam je Ffffffuuuj ili sažaljujuće, e, odjednom mi igrom nesrećnog slučaja postajemo deo toga i setimo se kako smo glupi i površni bili kada smo razmišljali kao mnogi, dakle stereotipno i kada smo mi sami na one koji su bii u situaciji u kojoj smo sada mi gledali krivim pogledom.

Elem, udaljila sam se malo, ali moja poenta je da smo usamljeni onda kada podpadnemo pod stereotipe. Kada nas ta bujica zahvati, a ne nudi nam nikakvu pomoć, niti pruža ruku stvarnog razumevanja i prijateljstva. Lako je sa strane zaključivati i lepiti etikete i ostavljati nekog usamljenog. Teško je biti čovek i približiti se čoveku. To nije kadar svako da uradi.

Ali, kao što Marica reče, ukoliko se dovoljno potrudimo, možemo da pocepamo te stereotipe oko sebe. Na kraju krajeva, nismo li često i okruženi osrednošću, pa se opet nekako iščupamo i uzdignemo iznad toga. Ali ljude unište emocije i nagoni i onda idu za onim Pa, to moooraaaa takoooo, Ipak sam jaaaaa njiiiimaaaaa maaaaaajkaaa (u slučaju bakice), a o samosažaljenju da ne pričam…

A sve ima svoje granice i naša sreća nam je na kraju krajeva najbitnija i mi smo ti koji treba da je izgradimo.