Adriana Zaharijević: Nasilje oblikuje fantazije o moći i nemoći, useljava se u dnevnu i spavaću sobu, u televizijski ekran, Å¡kolski kurikulum…

Za Adrianu Zaharijević feminizam je subverzivan samo ako se u isto vreme bori za jednakost, protiv siromaštva i protiv rata. Na tom tragu, u svjetlu velikih promjena koje su se počele dešavati i vezane su za izlazak u javnost žrtava seksualnog zlostavljanja, treba posmatrati i njihovu neravnoparvnu poziciju. Jer uprkos istoj traumi, one nemaju mogućnost da se jednako bave njenim procesuiranjem, jer su im ekonomske i socijalne pozicije često različite.
“Živimo u svetu temeljnih nejednakosti koji generiÅ¡e nejednake mogućnosti. Žene na selu i žene iz nižih slojeva su naučene da se moraju privići na nasilje – ekonomsko, seksualno, psiholoÅ¡ko – i da je izlazak iz nasilja nemoguć, jer im pravda, oličena u institucijama, nije dostupna, ili zato Å¡to im njihove druÅ¡tvene okolnosti na svakom koraku ukazuju na podreÄ‘enost i/ili eksploataciju. To ih razlikuje od imućnih žena koje odrastaju u sredini u kojoj nasilje bar u načelu nije prihvatljivo, koje su mogle imati različite individualne oblike podrÅ¡ke u nadilaženju nasilja, i koje će, u srećnim okolnostima, raditi na suočenju s traumom i izlaskom iz situacije nasilja”, rekla je u intervjuu za Sitan vez, govoreći i o tome da li seksualno nasilje trebamo posmatrati neovisno od zemlje u kojoj se dogaÄ‘a te o anonimnim ispovijestima žrtava nasilja koje ne svjedoči samo o nepovjerenju u institucije nego i o odsustvu druÅ¡tvene podrÅ¡ke.
Adriana Zaharijević je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Priredila je, između ostalog, publikaciju „Neko je rekao feminizam“ i autorica je knjiga „Postajanje ženom“, „Ko je pojedinac“ i „Život tela, politička filozofija Džudit Batler“.

Piše: Kristina Ljevak

PROBIJEN JE ČELIČNI STISAK ĆUTANJA

Da li je proces promjena koji je pokrenut sa Marijom Lukić, preko Milene Radulović uz trenutni sa ženama Jagodine nezaustavljiv uprkos ukupnoj lošoj atmosferi i retraumatizaciji kroz koju žrtve prolaze zbog linča zahvaljujući medijima i društvenim mrežama, odnosno ljudima koji ih koriste?

ÄŒini mi se da taj proces moramo posmatrati u dve ravni. Jedna je ravan nas sada i ovde, kao svedokinja deÅ¡avanja, a druga zamiÅ¡ljeni pogled iz budućnosti koji se na to osvrće kao na istoriju promena. Kad govorimo o naÅ¡im pretkinjama i nekoj njihovoj konkretnoj borbi, recimo s kraja XIX veka, čini nam se da se odigrala za tren – njihovih godinu dana možemo zbiti u jednu rečenicu. A u stvari, tih godinu dana, kao i ovih naÅ¡ih, sastojalo se od mnoÅ¡tva uspona i padova, osujećenih nadanja, izdanih očekivanja, pogreÅ¡nih računica, loÅ¡ih ili jalovih savezniÅ¡tava, ali i mnogo snage, entuzijazma, kuraži, istupanja pojedinki i podrÅ¡ke glasova koje nikada nismo čuli. Duboko verujem da se s Marijom Lukić neÅ¡to nezaustavljivo pokrenulo, da je čelični stisak ćutanja probijen – pa i da nas institucije ostave na cedilu, Å¡to je u Srbiji uvek mogućnost… Iako iz ove naÅ¡e ravni sve deluje krhko, sporo, nejasno, nedovoljno, verujem da se proteklih meseci neÅ¡to zbilja snažno dogodilo.

Za vas je feminizam s razlogom subverzivan samo ako se u isto vrijeme bori za jednakost, protiv siromaštva i protiv rata, zbog toga, kako ste govorili, ne koristite riječi patrijarhat ni riječ kultura. „Prva je zarobljena sopstvenom pojmovnom istorijom, a druga implicitno isključuje političke, društvene i ekonomske aspekte, čak i onda kada na njima insistira“, rekli ste. Zbog toga mi je važno čuti vaše mišljenje o temi koja, čini mi se, još uvijek nije dovoljno otvorena a tiče se različitih pozicija sa kojih dolaze žrtve seksualnog zlostavljanja. Svima nam je bio fokus na važnosti prijavljivanja slučajeva, izlaska u javnost i ohrabrivanja drugih žena, a možda nam je i malo neugodno da cijelu atmosferu pokretanja promjena „kvarimo“ ali mislim da je važno spomenuti i naše nejednake mogućnosti i koliko i od njih zavisi proces suočavanja sa traumom te kasnije spremnost na tužbu i u nekim slučajevima suočavanje sa nemilosrdnom javnošću. Mislim na primjer na psihoterapijski proces koji je nerijetko uslovljen visinom naših primanja. Koliko smo kao društvo zakazali zbog toga što ne možemo obezbijediti žrtvama da na isti način prođu kroz posttraumatsko iskustvo i što će se bez obzira na isti uzrok traume ono razlikovati u zavisnosti od toga da li je žena s uspješnom karijerom ili je potplaćena radnica u uslužnom sektoru?

ŽIVIMO U SVETU TEMELJNIH NEJEDNAKOSTI

Feminizam koji se bori za jednakost žena i muškaraca, ali odobrava siromaštvo, bori se za formalnu jednakost koja je šuplja i proizvodi ili podržava nejednakost među samim ženama. Ako pak makar u načelu odobrava rat, onda se bori samo za jednakost „svojih“ ili „naših“ žena i muškaraca, dok oni drugi ne samo da nemaju pravo na jednakost, već se njihovi životi ni ne računaju u živote, unapred su ništavni. Zato feminizam ne može, prema mom dubokom uverenju, biti samo za neke žene, bilo „naše“ bilo imućne, koje sebi mogu da priušte da uživaju blagodati ravnopravnosti. Takva emancipacija je fragmentarna i okrnjena, i ona je već postignuta. Upravo je to ovo o čemu govorite. Živimo u svetu temeljnih nejednakosti koji generiše nejednake mogućnosti. Žene na selu i žene iz nižih slojeva su naučene da se moraju privići na nasilje – ekonomsko, seksualno, psihološko – i da je izlazak iz nasilja nemoguć, jer im pravda, oličena u institucijama, nije dostupna, ili zato što im njihove društvene okolnosti na svakom koraku ukazuju na podređenost i/ili eksploataciju. To ih razlikuje od imućnih žena koje odrastaju u sredini u kojoj nasilje bar u načelu nije prihvatljivo, koje su mogle imati različite individualne oblike podrške u nadilaženju nasilja, i koje će, u srećnim okolnostima, raditi na suočenju s traumom i izlaskom iz situacije nasilja. Feminizam koji veruje u jednaki svet bez siromaštva i rata, zahteva da se gradi takav svet u kojem postoje politički preduslovi koji nikoga ne ostavljaju izvan domašaja institucija, i gde niko ne doživljava da mu je pravda nedostupna, u kojem se svaki život društveno vrednuje, a podređenost i eksploatacija nisu temeljni odnosi među ljudima. U svetu koji nije takav imaćemo hrabre pojedinke, nekada i ludo hrabre, i javnost koja ih osuđuje, opšte uverenje da je bolje da su ćutale, institucije koje ih zaboravljaju ili zloupotrebljavaju u druge svrhe, i terapijsku praksu koja će nekima od njih biti dostupna, dok drugima, prosto-naprosto, neće.

Nasilje, proteklih trideset godina na prostoru bivše Jugoslavije, počevši od ratova devedesetih, ima tretman poželjnog ponašanja i kada posmatramo kontinuitet nasilja koji živimo onda možemo kroz to posmatrati i seksualno zlostavljanje sa čijim obimom se tek sada suočavamo kroz anonimne ispovijesti žena čemu je prethodio izlazak u javnost žena koje su odlučile progovoriti o svom iskustvu.
Postoje li određene zamke koje ipak posmatranje kroz tu prizmu mogu stvoriti? Jer seksualno zlostavljanje postoji i u zemljama sa ozbiljnim kontinuitetom mira, a i bliskost jednog od osumnjičenih (Miroslav Aleksić) sa Arkanom, odlasci u Vukovar, snimanje zločina… mogu da amnestiraju sve one „dobre komšije“ koji ni ne znaju gdje se Vukovar na geografskoj karti nalazi a učinili su slično. U najkraćem, koliko je seksualno nasilje „autonomno“ a koliko uslovljeno ukupnim okolnostima na prostoru na kojem se dešava?

STVARNI PROCES IZGRADJE MIRA MORAO BI BITI TEMELJNO USMEREN NA SPAVAĆE SOBE

Verovatno bi bilo najpreciznije reći da seksualno nasilje jeste autonomno, ali da je u zemljama koje su ponikle iz nasilja, iz rata (koji se u Srbiji prećutkuje), ono postaje sasvim stopljeno s društvenim vladanjem. „Bajka“ o ratu nije krvava samo dok rat traje. Uverenje da ćete poništavanjem dela stanovništva postati svoji na svome, sami, bolji, i da će potom uslediti nekakva prava pravda, da će fizičkim uništenjem uslediti duhovno očišćenje preostalih, jeziva je bajka iza koje ne ostaju samo razoreni životi, već i jezivi snovi koji nas oblikuju kao ljude – i one koji su snimali, pucali, i one koji nisu. Budući da nismo postali ni sami, ni bolji, niti je pravda usledila, nerazmrsivo zapletena u postsocijalističku tranziciju, jedino što nam preostaje jeste nasilje koje ne nestaje sporazumima i primirjima. Nasilje oblikuje fantazije o moći i nemoći, useljava se u dnevnu i spavaću sobu, u televizijski ekran, školski kurikulum. Jasno je, nije rat jedino što stvara i podstiče nasilje u spavaćoj sobi. Pa ipak, stvarni proces izgradnje mira morao bi biti temeljno usmeren upravo na spavaće sobe, na mesto gde spavamo, posebno ako još neko spava pored nas – na zalečenje noćnih mora, a ne na njihovo beskonačno produžavanje.

Ono što je u direktnoj vezi sa nasiljem devedesetih jesu silovanja žena kao dio ratne strategije i neadekvatna procesuiranja i zločinaca i traume nakon rata. Nerijetko je matično okruženje žene žrtve ratnog silovanja bilo nepodržavajuće jer je to „ženina sramota“. Pored silovanja u ratu imamo i seksualno nasilje koje se događa unutar bogomolja i vjerskih institucija i koje je zaštićeno bedemom ćutnje. Koliko je nekažnjavanje seksualnog nasilja iz ova dva primjera doprinijelo normalizaciji seksualnog nasilja i vjerovanju da ako prethodni počinitelji nisu bili kažnjeni, „neće ni naredni“?

Jedna od najtužnijih posledica rata – koja tako mnogo govori o našem društvu, o našem razumevanju nasilja, o stvarnoj podršci institucija, o položaju žena, posebno u manjim sredinama – jesu deca nastala iz silovanja u ratu. Silovane žene su svačija sramota. Niko njima ne bi da se pohvali, ni počinioci, ni „njihovi“ koji ih nisu zaštitili. One nisu ratni trofeji, nego kolateralna šteta, a zločin nad njima se ne izgovara. Ako su abortirale ili se porodile i novorođenčad ostavile u sirotištu, krive su; ako su se porodile i rodile decu neprijatelja, krive su, a kriva su i njihova deca. Glas te dece, danas odraslih ljudi, trebalo bi da odzvanja našim prostorom, a ne da bude ućutkan da bismo živeli u svojim ušećerenim verzijama ratne traume. Izlazak iz situacije nasilja, posebno tog najsramnijeg, podrazumeva društvenu podršku da se izađe iz sramote. Ako toga nema, ostaje ćutanje i perpetuiranje nasilja i njegova implicitna ili eksplicitna nekažnjivost.

ANONIMNOST UKAZUJE I NA ODSUSTVO DRUÅ TVENE PODRÅ KE

Indikativno je da su se žene žrtve seksualnog nasilja otvorile zahvaljujući Facebook inicijativi i stranici Nisam tražila koju su pokrenule volonterke entuzijastkinje. Sličan primjer imamo i sa stranicom Vala Ljeposava koja je prikupila stotine svjedočenja žena o traumatičnim ginekološko-akušerskim pregledima.
Ovo nam s jedne strane pokazuje koliko su društvene mreže moćan alat. Da li nam s druge strane govori koliko je nepovjerenje prema institucijama?

Naravno, ali ne samo prema institucijama. Anonimnost ukazuje i na odsustvo društvene podrške. Na to da nemamo doživljaj da će nas neko čuti, saslušati, da nas neće okriviti ili ismejati, da neće reći „pusti, bolje je da o tome ćutiš“, ili da neće reći „sama si tražila“. Taj „neko“ ne mora biti niko poseban. To je javnost, javni glas koji čujemo šta god da radimo, koji nas usmerava i govori nam šta je dobro, poželjno, vredno u društvu čiji smo deo. Taj glas je s nama i pre nego što se obratimo policiji, tužilaštvu, sudu. Ako nam on došaptava da će društvo podržati ćutanje, da će, drugim rečima, podržati počinioca, da će nam reći da se nasilje nad nama nije takoreći ni dogodilo, mi onda pretpostavljamo da će takav glas biti i glas policajca, tužitelja i sudije. Zato su tako važne policajke koje neumorno izlaze na uviđaj više puta, doktorke koje savetuju ženu da prijavi nasilje kad na njoj opaze modrice i podlive, sutkinje koje veruju ženama iako su sramežljivije, bespomoćnije i ćutljivije od druge strane. Ima ih, iako s o njima ne govori mnogo. Zašto? Zato što se čuva taj javni glas koji nas ohrabruje da nasilje trpimo i uverava da ne može biti drugačije, da je nasilje norma, da je u samoj prirodi naših balkanskih odnosa.

Možemo li imati iluziju pa vjerovati da će se iz iskustva Jagodine shvatiti zbog čega je sve nedopustivo da se grad privatizuje a takvo ponašanje normalizuje?

Jagodinski slučaj je došao i prerarno i prekasno u isto vreme. Prekasno za sve žrtve, kako devojčice i mlade žene, tako i sve stanovnice grada koje su, htele ili ne, bile uvučene u društveni sporazum saradnje s gospodarom grada, okruga, a sve se više čini i znatno većim područjem uticaja. Prerano, s druge strane, jer vlast u Srbiji očito ne želi da pusti ovog gospodara niz vodu, budući da su spletovi uticaja pozamašni i da bi se razne Pandorine kutije time otvorile. Kada bi jagodinski paša pao, to bi bez sumnje imalo katarzični efekt po celo društvo, jer bi privatizacija grada, života, tela postala očevidna. Pokazala bi se kao nešto što ukida dostojanstvo svakome. Ucenjeni, oteti životi, životi u kojima se o nasilju ćuti, gde se ono trpi „jer tako treba“, u kom god kontekstu od mnogih koje smo dotakle, svakog od nas – svakog bez razlike – pretvara u bića koja kada očekuju dostojanstvo očekuju previše.

Objavio

Kristina

Kristina Ljevak je novinarka i aktivistica, posvećena kulturi, umjetnosti i ljudskim pravima.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

*

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.