Slobodna tema

palcek_palcica.jpg

Da već u sedmoj godini nisam prestala pisati pjesme mogla bih reći ”pamti te me po pjesmama mojim”, ovako, umjesto pjesama kojima nisam bila vična, što je najgore ni kao čitalac, mogla sam, kako je sve prije par nedelja krenulo, ostati upamćena po Blogu!

Lijepo kaže naš narod, ”svakog čuda tri dana dosta” pa tako i ovo moje nekako prođe, ko zna, taj će i shvatiti, a moji mili posjetioci bloga o meni svakako toliko znaju , jer bliski smo, a da se preko skajpa može šećer u kocki i sto grama kafe nositi, sigurno kese u vidu foldera iz ruku ne bismo ispuštali 😛

U zadnje vrijeme imam jako mnogo posla.
Neću reći da ga inače imam malo, ali me ovih dana baš steglo.
I sva sam nešto započeta a nisam dovršena.
Baš kao i moja knjiga, ali o Njoj nešto kasnije.

U ponedeljak su isključili struju, cap carap i nema je.
Platismo je i živi se pokidasmo od sekiracije i pitanja da li će nam je istog dana uključiti.
Već sam vidjela sebe kako igram remija uz petrolejku.
Struja došla isto veče, ali dođe sutra i utorak.
U utorak su isključili kablovsku.
Kažu, ne mogu je priključiti istog dana.
Kod mene, kao da je još uvijek rat.
Sjećam se da smo, kad bismo u ratu imali struje, gledali i slušali sve vijesti svih medija kako bi uopšte mogli i približno realnu sliku stvoriti o tome ko je koga napao i ko šta osvojio, čisto da se ne iznenadimo ako neke nepoznate, s lošom namjerom, u svojoj avliji zateknemo.

Tako ja i danas, ako ne pogledam šta iz svih regionalnih TV centara imaju stroge tete u lošim sakoima da kažu, ja se osjećam potpuno neinformisano.
Ajde što smo tu noć bili osuđeni na loš prijem zemaljskog signala TV kuća, već što onu staru dobru antenu samo još u WC šolji nismo tražili.
Ali svako zlo za neko dobro, tražeći antenu našla sam super zgodnu crnu kožnu torbu koju sam sakrila od same sebe jer me je podsjećala na neke loše dane.
Pošto ja ne volim nositi stvari iz loših dana, a imala sam ih više nego dobrih, onda su, pretpostavljate, moji ormari puni odjeće koju ne nosim.
Ima i jedna olakšavajuća okolnost, u većinu toga i ne mogu stati, opet smo kod onog svako zlo za jedno dobro 😆

I tako.
Jedan dan bez elektrifikacije.
Drugi dan bez kablovske.
ALI ! To nije sve !!! Što bi rekli u Teleshop ponudi.
Internet u moj život dolazi preko kablovske.
Izbaždarena sam tako da preko vikenda mogu bez interneta.
Tad čitam i jedem bakine štrudle. Kome bi internet pao na pamet ?
Ali radnim danom, bez odlaska na Blogodak i šetnje po vlastitom Blogrolu, e to već ide malo teže.

I tako ja očajna, igrajući se s računarom bez interneta, nađem jedan dokument.
Naslov Kiki story.
Obećava, zar ne ?
Utoliko više što sam Kiki ja.
A story je priča 😀
Znači, moja priča.
Kliknem i otvori se.
Ma kakva priča.
Roman!
Mislim, dobro, nije baš cijeli roman, nisam ga baš ni do pola dovela, ali ima ga,
taman toliko da shvatiš kako je od toga trebao nastati roman.
Ambiciozno? Pa, malo je reći !  Jer, kad neko, ko u životu, osim pisanja onih pjesama do sedme ,
nije napisao ni kratku priču, odluči pisati roman, a teoriju književnosti je položio uz pomoć nindža trikova, taj ili je beskrajno talentovan ili je budala ili o sebi ima jako visoko mišljenje.
Dobro, nije to baš bilo toliko strašno, barem ne u onoj mjeri u kojoj je strašno suočiti se sa stranicama vlastitih dnevnika.
K’o da je juče bilo kad sam u četvrtom preko cijele dvije strane napisala TRAGEDIJA, nakon toga bi svako normalan očekivao informaciju o tome kako je četa đaka ubijena u jednom danu, ali nije, kod mene, kad okreneš stranu nakon TRAGEDIJE ,
piše kako je Cicko zaljubljen u Cecu.
A kad mi je fudbalski gol pao na glavu, tačnije vrat, pa sam u desetoj zaradila početak spondiloze, to nisam opisala kao tragediju, nisam ga opisala nikako, pa sam se s teškom mukom kod fizijatra nekih petnaest
godina nakon toga morala prisjećati koja je to strašna povreda koja je trajno upisana na mojim vratnim pršljenovima i na snimku.

Nego, da se ja vratim toj svojoj pronađenoj pisaniji, iz koje sam, mnogo šta naučila, najprije da ne treba gladan pisati 😆

Brzim pogledom velikog hedoniste zaključila je da joj žito sa šlagom izgleda najinspirativnije, ali i zagrebačkim kremšitama nije bilo mane, pa je prema stolovima krenula sa velikim tanjirom u jednoj ruci kog je popunjavala tjestenina, suho meso, njoke, sos boje zemlje, ruska salata i parče hljeba, u drugoj je nosila zdjelicu sa žitom, a njom i tanjirom je nekako pridržavala kremšitu koja se nalazila na nešto manjem tanjiru u sredini.

Takođe sam shvatila da je potrebno znati o čemu pišeš.
U mom rječniku postoji krempita I šampita, šta je zagrebačka kremšita, da me ubijete ja vam ne bih sad znala reći. Da sam je ikad jela ili stvarno vidjela, znala bih sigurno. A zašto sam o njoj pisala, pojma nemam, valjda bila gladna, ponijelo me pa izmišljala.
A primijetili ste sos boje zemlje ??? Ko bi još sa prepunih švedskih stolova, kakvim ih već opisujem, uzeo sos boje zemlje ??? Od čega je napravljen, crnice ili humusa ??? Ili mu je samo boja bila takva a on bio od jagode i ukusan 😆

Druga lekcija odnosi se na to da ne treba pisati dok gledaš u radijator na kom se suši veš. Ako nikako ne možeš a da ne gledaš na veš, onda dragi čitatelju, piši ljeti, tad se veš suši vani 😉

Ona nije imala ni jedan komadić odjeće koji je spadao u kategoriju seksi, a pogotovo ne veš.Osnovni motivi koji su preovladavali tkaninom koja je pokrivala njeno dupe i međunožje bili su oslikani bubamarama, delfinima, medama i drugim pripadnicima životinjskog carstva.Nikada nije nosila čipkaste korsete već poderane muške majice koje su bile neodređene boje nastale kombinovanjem jedne zalutale crne čarape u bijeli veš za vrijeme otkuhavanja.

Što se tišče donjeg veša, Sara je tu bila na stranji Ane .
Uvije pamuk, nikada sintetika.
Uvijek bijelo, nikada crno.
Kod životinjske farme, suzdržana.

Ne pisati u trenutku besparice, prije ćeš ličiti na inkasanta već na literarnog stvaraoca 😉

Zajedno sa domaćicama i neobrazovanim ženama dolazila je po paketiće američkog smeća upakovanog tako da predstavlja dekorativnu kozmetiku. Kasnila je s uplatama faktura, kasnila je s predajama porudžbe, kasnila je sa podizanjem paketa, nije znala koliko treba uplatiti, nije znala koliko joj klijenti, tj.nekoliko osoba iz bližeg okruženja trebaju platiti.Nije znala ko joj je šta naručio, a ponajmanje je znala zašto joj to sve treba kad je zarada svakako minimalna, a trebalo joj je jedino zato što novac nije morala odmah uplatiti, a klijenti su njoj odmah plaćali pa je od tog novca mogla izmirivati prioritetne obaveze poput onih kad se plaća račun za struju u trenutku kad su već došli da je isključe, a onda kad je trebala platiti kozmetiku ponovo nije imala novca, pa je nije plaćala sve do momenta kad dobije pismenu opomenu uz upozorenje da će, ukoliko ne izmiri obaveze, snositi posljedice i prestati biti član uvažene firme…

I na kraju, ali ne manje važno, nije preporučljivo gledati TV drame poput onih Doktorka sa sela 😆

”Ništa”, zaneseno je nastavio profesor”otišao je onda kad je shvatio svu besmislenost života u toj selendri, onda kada je povalio svaku seljanku koja je barem na nešto ličila , onda kada je postojala ozbiljna opasnost da ga ožene bogatom seljankom koja je ostala u drugom stanju.Pobjegao je prije nego što je saznao šta će ova odlučiti da uradi s djetetom, a kako to obično biva , ubrzo se našao lokalni momak koji je oženio radi materijalnog bogatstva njenih roditelja.Dijete je zvanično bilo rođeno kao sedmanče i svi su u veselju dočekali sretni ishod rizičnog poroda.”

Žao mi je što nisam i neki svijetli primjer izdvojila, ali oni koji imaju nekog smisla začinjeni su tolikom količinom psovki da bi me bilo to na blog sramota okačiti.
Kako sam se mogla zamisliti jednog dana na promociji takve vlastite knjige, ne znam.
Isto kao što ne znam kakve su zagrebačke kremšnite i sos boje zemlje 😉

Objavio

Kristina

Vez i pletenje!
Širok asortiman robe i usluga :)

39 misli o “Slobodna tema”

  1. Ti si looda skroz. Evo jos se tresem od smeha. Nego sada je jasno da si tu vickatost od ranih nogu negovala 😀
    Kada si uopste ovo pisala?
    …Brzi pogled velikog hedoniste…. hahaha… na samom pocetku si me oborila 😀

  2. @ bslp, ako ga jednog dana napišem, šaljem mailom gratis 😆

    A gol, pa fino 😛 bila golman 😆
    Rekreativno, da ne bude zabune.
    A bila valjda dosadna utakmica.
    Nigdje gužve u šesnaestercu 😀

    I to nije bio onaj neki fini lagani za mali fudbal, već neka starinska grdosija užasno teška.
    I ja se uhvatila za prečku i klatila, palo i poklopilo me po vratu.
    Ne znam kako me nije ubilo 😆

  3. @ Marice , da sam o ovim kremšnitama pisala u petoj bilo bi previše 😆
    Nije to baš bilo ni toliko davno, ali je opet ptošlo dovoljno vremena da i sama zaboravim o čemu sam pisala, pa moram priznati da je i mene štivo zainteresovalo 😀

    Pazi ovaj dio !

    Poljubio je tako da je umalo pala sa stolice.Bio je to poljubac ispunjen ukusom pasulja, kiselog kupusa i mirisom popodnevnog Zagreba.

    Da sam čitala ljubavne vikend romane i da ikada tuđe prepisujem mogla bih sa sigurnošću tvrditi da je ovo prepisano iz romana.
    A da sam bila na dijeti dok sam ovo pisala, to je sto posto.
    Čuj kupus! Čuj pasulj! Pa pasulj su me zadnji put natjerali da pojedem u obdaništu i ja kao odjenom pišem o poljupcu s ukusom pasulj 😆

  4. hahahaha….
    Pa sad je jasno sta tebe obara s nogu kad sretnes muskarca, mislim kakvi mirisi 😉
    Pasulj i kiseli kupus su inace super za dijetu. I jedno i drugo je izuzetno nisko kaloricno (ako ne natrpas po litre ulja u kupus i pasulj dobro ne zaprzis uz slaninicu 😉 A i od tog popodnevnog zagrebackog mirisa jos se niko nije ugojio. Znala je tvoja izgladnela tiba sta je dobro za nju 😀

    Nego, nemoj da mi diras u vikend ljubice. Tamo negde sa 12 sam ih procitala stotinak na plazi, bilo mi bas dosadno a moja majka uzivala u toj literaturi. Posle toga sam i ja pisala jedan, ponesena procitanim stivom.
    “On je uporno zvonio na vratima, dok je ona razmisljala da li da ih otvori. Iz providne svilene spavacice nazirale su joj se nabrekle grudi, a nije dojila, nego je prsata bila….”
    I tako sve u tom stilu… molila sam i jednog klinca na plazi da me poljubi, da bih poljubac bolje opisala. Ko zna sta bi ga ja sve do kraja molila, nego ni za poljubac nije hteo da cuje. Ne znam zasto: Da li zbog ocajne frizure ili 20 kg viska koje sam tada imala?
    Svejedno, brat je nasao moje pisanije, ubio me od zajebancije a zatim ubio i moju zelju za pisanjem. 🙂

  5. @Marice, nećeš mi vjerovati, ali ”roman” se zove ”Dvadeset kila viška ”. Da mi ipak sastavimo to tvoje i ovo moje, pa i gori od nas su ušli u lektiru a boga mi i u SANU 😀

  6. Dvadeset kila viska!
    hahahahaha 😀 😀 😀
    Pa nista onda dogovoricemo se oko detalja 🙂 A znas kakva su danasnja deca sve bi neki happy end morace junakinja da smrsa, ako mislimo da deca uzivaju u toj lektiri.
    A i one cike iz SANU valjda prate modu, pa ako je junakinja anoreksicna garant ce nam dati neko pocasno mesto, neka svecana loza, specijalni viteski red ili tako nesto 😀

  7. @ Marice 😛
    ja sam mislila da ću ja smršati i slikati se za naslovnu stranicu polugola, a naslov da ostane.
    Bože, daj mi mudrosti da procijenim kad nisam normalna 😆

    Ako , gluho bilo, budeš imala problema sa vizom, igraćemo se djevojčica sa šibicama, palićemo ambasadu i idemo u SANU preko reda. Onda ćemo da objavljujemo šta nam padne na pamet.

  8. Ne daj joj Boze pameti!
    Meni je ovako super s njom :))))

    A mi i ovako objavljujemo sta nam padne na pamet. Zar ne Blogi? Ne treba nama dozvola od SANU nego od znas vec koga 😛

  9. Sve znam 😉
    Joj, sad gledam na YouTube krađu u vidu demonstracija 🙁
    Strašno!
    A ja danas htjela da kupim patike i nema mog broja, pošten čovjek ne može ni kupiti kad oće, a ovi se i u haosu super snalaze.

  10. Prvo moram da primetim da mi se sad jede žito sa šlagom. Ostalo nisam identifikovala kako treba zbog vizuelizacije veeelike činije žita sa šlagooom! 😛
    Drugo, nije lepo da mi viriš po žici za veš, znaš…il’ da trknem da kupim nove gaće, pa piši šta ‘oćeš? 😯
    Treće i završno, sos boje zemlje znam kako izgleda, savršeno ga sprema moja mila majka :mrgreen: (koja srećom ne čita blogove :gulp: 😆 )

  11. @ whisperer , najgore je što ga ja baš nešto ne jedem što je još jedan u nizu dokaza da sam ovo pisala u fazi smanjene uračunjivosti 😆

    A žica za veš , hehe, ja nisam znala da imam neprihvatljive gaće dok mi jednom moja kuma Maja u vrijeme dok smo živile zajedno nije rekla (nakon što je kačila zajednički veš) da moram kupiti nove i da sam ja odrasla djevojka 😆
    A kad sam poslije živjela sa prijateljem homoseksualcem kome takođe nije bilo mrsko okačiti moj veš nisam imala tih problema, sem mojih, on druge ženske gaće nije ni gledao 😀

    A mamin sos 😉 zanima me šta pokušava napraviti pa bude te boje, čisto da znam ako ono nastavim pisati i odlučim jednog dana objaviti pod pseudonimom 😉

  12. @ spes, htjela sam ja bit centarfor ali mi niko nije dozvolio 😆
    Ni za golmana me ne bi uzeli da nisam bila autoritet u nekim drugim oblastima 😀

  13. e, ne pamtim kad sam se ovoliko smejala. ajde ti piši samo, vi’š da ti odlično ide u svim nenormalnim olnostima.

  14. Nego, to životinjsko carstvo uopšte nije tako neinspirativno kako se čini da jeste. Neinspirativno je samo u slučaju samo kad kao ja juče uvališ među beli veš jednu bordo ešarpu pa dobiješ sad divni nekad beli veš, nako usrane boje. Te boje zemlje o kojoj govoriš.
    E baš te boje.

    Humus čist. Humanoidni humus!!!
    To mora da ima neke ontološke veze, jel da?

    E onda više ni ti zečevi se ne čine ko da će da zaskakuću, nego nako ko preparirani. U boji zemlje. Smoreni.
    Na dupetu!

    Ali lepa strana je recimo ako nosiš farmu ali da nisu te sitne živuljke…nego, recimo Gorila, ili eventualno Žirafa!
    Doduše na muškim primercima gaća to dođe nekako opravdanije…al šta mari. Što se ne bi i žene “kurčile” s veličinom :)))

  15. pa gde pomenu krempite/šnite….i to više puta? 😀 …a za Nike radnju…sad samo može da se kupuje, bez onog nenormalnog popusta od prekjuče 😯

  16. @Moo, sreća pa tada nisam znala Romana i tebe, još bih vam i poslala rukopis 😆 jer su to očigledno bili dani potpunog gubljenja objektivnosti spram vlastitog stvaralaštva 😉
    A dlago mi je da sam te nasmijala.

  17. @ etotako, hahahah, pa kud baš ešarpu, šta bi s njom na kraju? Za veš ne moram da pitam, tačno vidim kakav je 😀

    Ako imaš žirafu ti si nevjerovatna !!!
    Ja imala Tasmanijskog đavola 😛

  18. Tasmanijskog đavola!!!!!!
    hahahhahaha.
    Joj, valjda na psihoterapijama ne postavljaju ta pitanja:
    KOJI SU VAM MOTIVI NA GAĆAMA?
    tasmanijski đavo!
    A KOJI SU VAŠI MOTIVI?
    pa tasmanijski đavo :)))

  19. @ etotako, kamo puste sreće da ovdje postoji pravi psihoterapeut , sve bih mu rekla pa makar morala o tasmanijskim đavolima 😛 Sve za dobrobit vlastitog mentalnog zdravlja 😀

  20. E ludo moja luda….
    Do suza, ali zaista do suza si me nasmijala…
    Pogotovo sto film vracam na sve nase zajebancije i kerifekluke, noci neprespavane, pijancenje i da sad ne nabrajam jer bi mogla do sutra…
    I poslije tog silnog smijeha sam se i rasplakala jer sad, ali sad bi sve dala da smo zajedno nebitno koje su koordinate u pitanju!
    ljubi te tvoja Ljubica

  21. Od kad te nema, ja se, kao što možeš primijetiti, družim sa internetom 😆
    I nemoj mi biti tugica, biće svega, kad se obogatim, šta je meni do Vegas skoknuti .

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

*