Marija Ratković: Zdravlje ne smije da bude luksuz onih koje se posebno posvećeno brinu o sebi već pitanje društvenog standarda

Prije tri godine Marija Ratković je saznala da ima rak. Nešto ranije željela je otići kod prijateljice u Dominikansku republiku na „zimsko“ ljetovanje. Nakon dijagnoze imala je istu želju, ali ne i odobrenje ljekara da to učini. Imala je i neopisivi osjećaj krivice zbog svakog pojedenog slatkiša, hrane s aditivima, pomfrita, nesigurnog seksa i nesvjesnog povređivanja bližnjih.
Po dijagnosticiranju karcinoma, svjesna da je depresivnim ljudima teže da se izliječe, skupila je novca što je imala i otišla kod psihoanalitičarke. Pored mogućnosti da ispriča i isplače sve pred profesionalnom osobom, plakala je i kod kuće i na kauču prijateljica, nekada nad mogućnošću vlastite smrti, nekada zbog vlastite nerođene djece. Marija je imala karcinom grlića materice.
Dobila ga je u trideset i četvrtoj godini. Do tada je živjela onako kako to čini većina ljudi iz njene generacije.
Sa završenim studijem arhitekture i pred sam doktorat iz studija teorije umjetnosti i medija, radila je povremene i prekovremene poslove, kao teoretičarka kulture i kolumnistica.

Piše: Kristina Ljevak
Foto: Darko Pavlović

Malo je situacija u kojima se žena u balkanskom društvu neće osjećati krivom, pa ne iznenađuje što neće biti pošteđena osjećaja krivice onda kada je i njeno reproduktivno zdravlje u pitanju.
S raznoraznim, nerijetko neučinkovitim kampanjama o važnosti preventivnih pregleda, ne može se baš svaki problem premostiti, ali to mnogima daje za pravo da se iščuđavaju što je proteklo mnogo vremena između dva ginekološka pregleda, najčešće onog na kojem je sve bilo uredu i onog na kojem je dijagnosticirana neka promjena. U prekarijatu vrijeme brže prolazi, a svakako ga je teže planirati.
Zato je najveća pobjeda za Mariju bila da kaže – da, ja sam ta žena.

Zdravlje žena nije privatno pitanje nego vrijednost društva

„Ja sam ta neodgovorna žena koja nije odlazila na preglede, imam trideset godina, ceo radni staž mi je prošaran privremenim i povremenim, neplaćenim prekovremenim poslovima, neoverenom zdravstvenom knjižicom, urušeno mi je poverenje u Dom zdravlja, bez obzira na to što mislim da imam dovoljno znanja, nije mi se dalo da idem na pregled ako nemam simptome, odlagala sam redovne kontrole, imam hroničan nedostatak novca, ne verujem lekarima, nije mi zdravlje prioritet – evo to nisu druge, neke tamo žene, to sam ja.
Dijagnoza je bila potvrda da nisam bolja ni pametnija ni srećnija od drugih i bez obzira iz koje društvene grupe dolazimo, mi žene većinu problema delimo, samo su oni naravno sve ozbiljniji što je materijalna situacija lošija. Preuzimanje odgovornosti za svoje zdravlje je intimna odluka svake od nas – ali čak i da žena greši, mi zajednički moramo da rešimo ove probleme koje sam nabrojala jer verujem da je zdravlje žena vrednost društva i to nije privatno pitanje. Zdravlje ne sme da bude luksuz onih koje se posebno posvećeno brinu o sebi već pitanje društvenog standarda. Društvo je odgovorno za to što pored teškog rada ne stižemo da brinemo o sebi i živimo dostojanstveno.“
Marija je imala sreće jer uz savremenu nerve-sparing operaciju kojom je karcinom otklonjen, nisu oštećene ni seksualna ni funkcija bešike, dok u uobičajenoj praksi posljedice po zdravlje žena i posebno seksualni život nakon odstranjivanja karcinoma još uvek nisu tema o kojoj se razgovara.

Moja sagovornica se potrudila da dobije sve neophodne informacije prije intervencije i početka liječenja.
Između njenog nastupa prema ljekarima u potrazi za informacijama i žene koja dolazi iz drugačijeg konteksta razlika je „u tri minute“ kako Marija kaže.

Boli me što se u očaju okrećemo jedni od drugih

„Na lekarski konzilijum na kome mi je saopštena odluka o nastavku lečenja došla sam spremna, edukovana sa desetak pitanja o nedoumicama, za koje sam želela odgovore da bih ispravno odlučila. Uključila sam telefon da snimam kako ne bih zaboravila ili pogrešno razumela. Sve ukupno trajalo je šest minuta. Posle mene ušla je jedna žena sa sela. Izašla je posle tri minuta. Kada ju je muž pitao šta su lekari rekli – ona je zbunjeno rekla ‘ne znam’.
Nismo mi jednake – ali su naše ustanove toliko prebukirane – da ne ostaje vremena da se lekari posvete ni jednoj od nas, čak ni onoliko koliko moraju. Boli me što se u očaju okrećemo jedni od drugih – ljudi se svađaju u čekaonicama, svađaju se sa medicinskim osobljem, jedni druge krivimo a propuštamo da vidimo koliko smo svi zajedno u istim problemima – niko na nema za cilj prepune čekaonice – to je neka vrsta vanrednog stanja u kome smo od devedesetih. Sa Laboratorijom za eksperimetalnu psihologiju radili smo zato dva paralelna istraživanja – jedno o iskustvima žena unutar zdravstvenog sistema i drugo o opterećenju zdravstvenih radnica i radnika – nemoguće je odvojiti te dve strane sistema, moramo da učimo iz njih kako bismo mogli da smislimo rešenje.
Najteže je onima koje nemaju sreće da dođu do dijagnoze, one umiru kao i pre 100 godina, negde daleko od očiju javnosti bez svesti o tome da je rak moguće lečiti i izlečiti. U 2020. godini – rak grlića materice je bolest siromašnih zemalja, čak 90% svih slučajeva dolaze iz zemalja u razvoju – koje još uvek nemaju funkcionalne programe redovnih pregleda (skrining) i HPV imunizacije. Zato moramo da implementiramo rešenja koja su pre svega humana, koja dolaze do svih žena, i rešavaju probleme čak i pre nego što se postanu opasnost za život, onda kada je to lako i pristupačno.“

Kod nas su tabui kao babuške, ispod svakog se krije jedan novi. Pored toga što će karcinom grlića materice biti tabu, jednako je, ako ne i više, tabuizirana seksualnost tokom i nakon liječenja. O tome se ne razgovara sa ginekolozima.

Naše društvo gaji kasapski odnos prema ženama

„Žene prosto ne razgovaraju sa ginekolozima o seksu, posebno ne o zadovoljstvu u toku seksa. Prestup je da se govori o seksu posle operacije, jer smatra se da je dovoljno za ženu da je živa. Kod nas ne postoje stručnjaci koji se bave pitanjima seksualne funkcije ili disfunkcije kod žene. Moje iznenađenje je bilo još veće kada sam saznala da se tek uz savremene operacije čuvaju nervi vagine i bešike. U operaciji koja postoji od 19. veka – tek pre dvadeset godina neko je počeo da se bavi pitanjem očuvanja ovih nerava. Ali to ne čudi jer je do pre 10 godina postojala naučna zabluda da uklanjanje materice poboljšava seksualni život žene, bez obzira na to što se pri radikalnoj histerektomiji presecaju autonomni nervi koji vode do bešike i vagine. Ovakav zaključak nastao je jer su žene u stanju da godinama trpe grčeve ili bolove koji potiču od različitih ginekoloških tegoba, i da je već nestanak tih bolova posle operacije značio poboljšanje. Tek su neurolozi koji se posebno bave ženskim orgazmom u drugoj dekadi 21. veka otkrili da većina žena retko i doživljava vaginalni orgazam, pa odsustvo ove vrste neurološkog odgovora ne primećuje kao disfunkciju. Znači ne samo da žene ne govore o seksu i ne poznaju svoje telo, već za ogroman broj žena seks predstavlja stalni izvor bola.
Mene je začudilo da se u samo jednoj bolnici u Beogradu godišnje obavi oko 1000 histerektomija – hirurškog odstranjivanja materice koje sa sobom nosi mnogobrojne komplikacije. Ali u zemlji koja seks posmatra kao reproduktivnu funkciju, a žene često nemaju pristup kontracepciji – za mnoge žene koje već imaju decu je odstranjivanje materice neka vrsta spasa, pre svega od neželjenih trudnoća i brojnih nekad i opasnih ilegalnih abortusa, a zatim i od bolova i krvarenja koji potiču od mioma ili drugih patoloških stanja i na kraju to je efikasan sistem radikalnog lečenja brojnih predkanceroznih stanja koja se ponavljaju budući da se uobičajeno praktikuje nezaštićen seks, a telo ne stvara prirodni imunitet na seksulano prenosive infekcije.
Posle turneje po zdravstvenim ustanovama i svih saznanja iz literature – mogu reći da je naše društvo gaji apsolutno varvarski ili preciznije kasapski odnos prema ženama. Neophodno je da puno godina radimo na bazičnoj edukaciji žena – o svom telu i o mogućnostima zaštite, kako ih ne bismo dočekivali na nož, u bukvalnom i prenesenom značenju.“

Kada govorimo o ženskom pravu glasa – to nije samo pitanje izražavanja političke volje – već i govora o ženskom iskustvu koje i pored mnogih ostvarenih prava nije došlo na dnevni red. Mi se još uvek nismo pomakli sa pitanja života i smrti – na pitanja kvaliteta života i elementarnih potreba, a posebno ne na pitanja ženskog zadovoljstva. Zamislite da se na mestima odlučivanja umesto o ubijenim ženama ili pravu o na prekid trudnoće, priča o besplatnim ulošcima i vaginalnom orgazmu – to zaista zvuči kao naučna fantastika. Ali to je svet kome ja kao žena težim.

Žene nisu nikome bitne – osim samima sebi

O majčinstvu kao nečemu što se podrazumijeva (ali samo onda kada država ne mora da promijeni nijedan zakon i učini bilo šta što bi išlo u korist majki koje to ne mogu postati spontanim začećem) se govori u redovnim okolnostima. Ide se „u juriš“ na natalitet, podsjeća na opasnost od „bijele kuge“, naše materice postaju teme za skupštinskim govornicama. Zanimljivo je da je u ovom korona vremenu briga o trudnicama i porodiljama na posljednjem mjestu (ako je i tamo) svih javnih nastupa naših regionalnih državnih predstavnika/ca. O porodiljama i trudnicama čujemo samo onda kad su zaražene ili izliječene od virusa. Ako smo i imale nekih iluzija, vrijeme pandemije koronavirusa ih je spalilo. Nikome reproduktivna prava nisu važna. Ni trudnice ni porodilje, a posebno abortus niko ne spominje, kao da su korona i policijski sat zaustavili neke uobičajene životne procese. „Žene nisu nikome bitne – osim samima sebi“, kaže Marija.

„To što se država bavi sopstvenom populacionom politikom, ne možemo smatrati brigom za majku a posebno ne brigom za ženu. Često čujem bajke o našim babama koje su se navodno porađale bešumno u svoja četiri zida ili na njivi i mislim da društvo uporno okreće glavu od svih pitanja od značaja za žene – od nas se očekuje da nenametljivo isporučujemo zdravu decu, a sve ostalo nikog ne zanima. Ali ženski pogled na tu bajkovitu istoriju je umnogome drugačiji – u vreme tih baba o kojima se priča žene su se udavale već s 12 i 13 godina, nisu imale pristup lečenju ni kontracepciji, bile su u potpunosti finansijski zavisne i ograničenog kretanja, nisu imale vlast nad svojim telom, a ako tome dodamo i silovanja, jasno je da su bili mnogo češći ilegalni abortusi čak i čedomorstva, ali i bez toga smrtnost dece je bila ogromna, pa se rađalo više dece kako bi bar neki od njih preživeli, vladala je neka vrsta surove prirodne selekcije, prosečni životni vek žena je pre Drugog svetskog rata bio tek nešto više od četrdeset godina i za mene je nepodnošljiva svaka romantizacija tog perioda. E sad zamisli – mi smo tek dve ili tri generacije od tog stanja i razumljivo je da se potrebe žena – bilo da su to želje za besplatnim sanitarnim produktima, konsenzualnim seksom, nenasilnim odnosima, bezbolnim porođajem, porodiljskim odsustvom ili kvalitetom života bilo da ono podrazumeva odsustvo bola neometano uriniranje ili zadovoljstvo u seksu gledaju kao hirovi ili luksuz. Kada govorimo o ženskom pravu glasa – to nije samo pitanje izražavanja političke volje – već i govora o ženskom iskustvu koje i pored mnogih ostvarenih prava nije došlo na dnevni red. Mi se još uvek nismo pomakli sa pitanja života i smrti – na pitanja kvaliteta života i elementarnih potreba, a posebno ne na pitanja ženskog zadovoljstva. Zamislite da se na mestima odlučivanja umesto o ubijenim ženama ili pravu o na prekid trudnoće, priča o besplatnim ulošcima i vaginalnom orgazmu – to zaista zvuči kao naučna fantastika. Ali to je svet kome ja kao žena težim.“

Marija Ratković je osnivačica Centra za biopolitičku edukaciju čiji se rad bazira na kulturalnim, političkim, pravnim, filozofskim, moralnim i etičkim aspektima ljudskih praksi čija je jedna od prvih aktivnosti stvaranje svijesti da HPV vakcina treba da bude dostupna i uključena u zdravstveno osiguranje svih mladih. Pored toga, u njenom rodnom gradu Šapcu koji nema sličnosti sa ostatkom Srbije, imenovana je za pomoćnicu gradonačelnika za mlade, te je zahvaljujući njenoj inicijativi 4. marta 2020. Grad Šabac na skupštinskom odboru donio jednoglasnu odluku o finansiranju nabavke vakcine protiv HPV-a. Riječ je o prvom i za sada jedinom gradu u Srbiji sa ovakvom praksom. U Bosni i Hercegovini takva praksa ne postoji.

Život dostojan čovjeka niti je skup niti je nedostižan

„Taj put možemo da gledamo kao neku poetsku katarzu, ali mogu da budem iskrena i kažem da je to putovanje popločano krvlju, suzama i nepojmljivim bolom ne samo mene već ogromnog broja žena i svih koji ih vole. I zato to ne mogu da slavim kao uspeh. Od pilot projekta imunizacije protiv HPV u Srbiji, prošlo je četiri godine i za to vreme je od raka obolelo još oko 6000 žena, a od premalignih promena – takozvanih ‘ranica’ još mnogostruko više i svako poznaje neku od njih. I sigurna sam da je to uticalo na jednoglasno donošenje odluke – apsolutno svi odbornici svih političkih opcija ujedinjeno su stali na stranu prevencije i to me ispunjava nadom.
Šabac je po mnogo čemu poseban – a ta posebnost se ogleda u tome da 20 godina postoji kontinuitet demokratije, zajedničko dogovaranje, podela funkcija, savetodavna tela, izrada i razvoj strategija u mnogim oblastima i to daje rezultate. Savet za zdravlje prepoznao važnost moje inicijative – koju sam predstavila kao nezavisna istraživačica, još mnogo pre nego što sam došla na poziciju pomoćnice gradonačelnika. I to je model kako može i kako treba da funkcioniše donošenje odluka – da ličnosti, grupe ili udruženja građana predlažu inicijative, da savetodavna tela daju mišljenje, a da onda stručnjaci pišu, vlast donosi odluke skupštinskom većinom. Ta odluka se doživljava kao moja zato što je kruna aktivizma kojim se bavim godinama – ali ona ne bi bila moguća da nije u skladu sa zakonima, da nije prepoznata od strane celokupne stručne javnosti i da lokalna vlast nije imala sluha da čuje za šta se narod bori, šta struka misli i da pokaže jasnu političku volju za brzim rešenjem problema. Kažem volja a mislim na finansiranje – jer jedna vlast pokazuje šta joj je stvarno bitno na način na koji deluje odnosno način na koji opredeljuje novac. Kao i u svemu ostalom važi pravilo ‘follow the money’ ako vidimo na šta se i kako troši novac – videćemo i koje su osnovne vrednosti, nema tu laži.
Gradske politike Šapca se jako razlikuju od ostatka Srbije, pre svega jer je to skup javnih dokumenata u kojima je postavljen osnov delovanja – u oblasti poslovanja, održivog razvoja, upravljanja gradom i borbe protiv korupcije, kulture i sporta, socijalne i dečije zaštite, ekologije. Šabac se aktivno bavi stvarnim problemima ljudi – bilo da je to lečenje dece od teških bolesti, zagađenje, odbrana od poplava, blato na seoskim ulicama, čekanje na šalteru ili nasilje nad LGBT osobama. Budućnost u kojoj nema liste čekanja za vrtiće, sva deca znaju da plivaju i imaju topao obrok u školi, sve škole imaju fiskulturne sale, zajednički radimo na osnaživanju žena i devojčica, LGBT zajednica je prepoznata kao ranjiva društvena grupa, mladi imaju pomoć pri zapošljavanju, niko nije bez doma, parovi mogu besplatno na vantelesnu oplodnju sve dok ne dobiju dete, gradski prevoz je ekološki – jeste realna i ostvariva u Šapcu, a može biti ostvarena i svuda u Srbiji i u regionu.
Život dostojan čoveka niti je skup niti je nedostižan – i to je pokazala skorašnja zdravstvena kriza. Šabac je skroman i ekonomičan grad, a opet odmah je obrazovan krizni štab i donete su ključne odluke. Od prvog dana su obrazovane volonterske grupe, podeljene su rezerve sanitetskog materijala prema prioritetima, uključili su se privrednici, oformljena je i opremljena privremena bolnica, podeljene su maske svim stanovnicima, besplatna su sredstva za dezinfekciju i u selu i u gradu, sanitarno su bezbedni svi objekti koji rade i stanovništvo se pridržava mera zaštite i svi učestvuju i doprinose kako znaju i umeju. To je moguće jer su ljudi solidarni onda kad imaju poverenja, a to poverenje je izgrađeno godinama poštenog i ekonomičnog upravljanja i dokazane brige za svakog od nas. Šapcu nisu potrebna obećanja i kampanje, a koliko smo ispred ostatka zemlje vidi se iz aviona.“

Željela sam da moje iskustvo bude korisno

Svi različito reagujemo na traumu. Neko govori o iskustvu bolesti tek da bi govorio/la, neko ćuti i potiskuje, neko, poput Marije Ratković, čini sve kako bi na temelju vlastitog iskustva učinio/la što više da drugi/e ne prolaze kroz isto. Marija je snimila i dokumentarni film „Jedna i po žena svaki dan“ u kojem iz perspektive ličnog iskustva razgovara sa različitim stručnjacima/kinjama o karcinomu, preventivi i liječenju, te razgovarajući s prijateljicom u filmu kaže kako joj pet godina, koliko je potrebno da bi se potvrdilo izlječenje, djeluje kao pitanje na razgovoru za posao – gdje se vidite za pet godina.
Iako nije prošlo toliko, Marija je učinila kao da je prošlo već tri puta pet godina.

Možda bih i ja ćutala i vidala rane da nisam poželela da ispričam kako ženu koja je priključena na infuziju muž zove da pita kako da uključi mašinu, ili kako operisana majka silazi da uzme dve flašice vode od sina koji se plaši bolnice i ne može da se popne na sprat, imala sam potrebu da ženama kažem šta ih čeka, ali ne u vidu pretnje ili pouke – već upravo nekog vodiča…

„Ponekad kažem kako je moj bol toliko veliki da ga može ublažiti samo ako celu zemlju izlečim. I kad to kažem uopšte se ne šalim, jer sam u toku lečenja i oporavka od traume, tačnije ponovnog dolaska na svet – ovog puta kao žena bez materice, videla na najneposredniji način koliko je stvarnost u kojoj živimo okrutna i loša. Terapeutkinja mi je rekla da se ta osobina zove rezilijentnost – sposobnost da od nečega što je odvratno stvorimo nešto dobro.
Možda bih i ja ćutala i vidala rane da nisam poželela da ispričam kako ženu koja je priključena na infuziju muž zove da pita kako da uključi mašinu, ili kako operisana majka silazi da uzme dve flašice vode od sina koji se plaši bolnice i ne može da se popne na sprat, imala sam potrebu da ženama kažem šta ih čeka, ali ne u vidu pretnje ili pouke – već upravo nekog vodiča koji kaže ponesi vodu i toalet papir, nemoj jesti banane, nemoj se plašiti kad ti vežu noge ili nemoj da te blam kad sereš sa otvorenim vratima, moći ćeš ponovo da imaš seks, živi zdravo, teško je ali ti si jaka. Želela sam da moje iskustvo bude korisno, kao iskustva koja sam čula i koja su mi značila i to deljenje je moja zahvalnost onima koji su bili tu za mene.“

Kada vidimo rezultate vratićemo povjerenje u institucije

„Svi ljekari su dobri ali je najbolji onaj kojem vjeruješ“, kaže u dokumentarnom filmu „Jedna i po žena svaki dan“ Marija Ratković. Na pitanje kako prepoznati takvog u okolnostima u kojima je kako sama kaže zdravlje klasna privilegija, Marija nema jednostavan odgovor jer ga je i nemoguće dati.

„U Srbiji su ljudi bolesni i uplašeni, zbunjeni su konfuznim informacijama na internetu i po inerciji idu kod lekara ali urušeno im je poverenje u sistem čak i u medicinu ili nisu ubeđeni da će im lekar pomoći, pa onda lutaju, gube vreme i novac na nadrilekarstvo, a sve vreme oni u stvari žele da im neko posveti pažnju, i probudi nadu. Sa druge strane lekari su prezauzeti, malo plaćeni i umorni, opravdano se osećaju ugroženim i potvrđuju narušeni autoritet profesije distancom, nepotrebnim mistifikacijama, izbegavanjem odgovora, nesvesni odgovornosti koju s pacijentima dele. Ali ne treba zaboraviti da je naš sistem nastao na humanim osnovama, da svako u Srbiji ima zdravstveno osiguranje, i to je dobra osnova da se prevaziđu klasne barijere – ali potrebno je mnogo rada kako bi se pametnim upravljanjem medicinske ustanove dovele do nivoa održivog funkcionisanja. I kada budemo imali funkcionalan sistem – neće biti bitno koji nas lekar leči – kada vidimo rezultate vratićemo poverenje u institucije i sve njihove zaposlene čak i ako im ne znamo ime. Za sada bitno je da postoji solidarnost između nas i zdravstvenih radnika, teško je reći kome je teže.“


Želim društvene promjene, a ne depolitizovanu intimnu ispovijest

U opštem teroru pozitivnog mišljenja, podrazumijeva se da će i ljudi oboljeli od karcinoma biti vedri, čili, pozitivni i tako „rastjerati“ maligne stanice. Takvim očekivanjima pogoduju i poneki nastupi javnih ličnosti koje govore o bolesti. Možemo samo zamisliti koliko se nakon takvih nastupa jadno osjećaju oni/e koji/e se nemaju snage počešljati a ne prkositi bolesti osmijehom i euforijom. Naslovi u medijima je ono što Mariji danas najteže pada.

„Pretpostavlja se da svaka osoba želi da ‘ispriča svoju priču’ a ta priča u novinama uglavnom ima fraze ‘izborila najvažniju bitku’ ili ‘opaka bolest’ ili nešto u tom stilu. A zapravo ljudima uopšte ne treba da pričaju svoju priču, posebno ne na taj način – to treba novinarima i novinama koje žele toplu ljudsku priču, herojstvo i puno klikova. I u tom procesu ljudi koji su preživeli neku traumu bivaju instrumentalizovani – od njih se pravi cirkus, banalizuju se emocije i izlažu se stresu bez ikakve mere dok se u stvarnosti njihov položaj ne čini boljim niti se podiže svest o značaju prevencije, niti se gradi solidarnost i saosećanje. I onda nije ni čudo što se mnogi povlače i zatvaraju u sebe.
Pominjala si film koji sam snimila – snimala sam ga volonterski i oduševljeno želeći da promenim perspektivu, osvetlim sve probleme sistema i načinim promenu. Čini mi se da je bilo teže dok smo radili film nego za vreme bolesti – jer sam prošla kroz poniženje i retraumatizaciju. Kada sam se žalila na sve to – dobila sam zabranu da snimam. Nakon toga sam prestala da radim i to je jedan veliki poraz. Jednostavno, moja odluka je da ne dozvolim da pitanja, naslovi, slike i beskrupulozna trka za klikovima nanose bol preživelima i njihovim porodicama – koja god da je trauma u pitanju. Želim da moja priča bude sagledana kroz prizmu potrebne društvene promene, a ne kao depolitizovana intimna ispovest.
U svemu, najteže mi je padao gubitak dostojanstva. Osim medija, histerije pozitivnog razmišljanja postoji i taj teror zdravlja – ljudi su u stanju da gaze preko drugih pod izgovorom borbe sa bolešću. Primetila sam jedan poseban fenomen a to je nasilje nad bolesnima. Ono što bi trebalo da bude osnaživanje i bodrenje – postalo je omalovažavanje, odlučivanje u tuđe ime, emotivne ucene, prisila i to se posebno vidi kod dece, žena ili starih. Samo jednim parčetom papira sa dijagnozom, oduzeto mi je pravo da mislim, odlučujem i pitam se. Neverovatno, ali ljudi su nekad čak otvoreno preda mnom govorili o meni u trećem licu ‘neće da sluša’, ‘ti joj reci’, ili slične rečenice koje se često čuju. Ma koliko se trudili ljudi ne mogu da prevaziđu svoj strah i paniku i da razumeju koliko je dostojanstvo važno. Nikoga ne možemo na silu ili krišom da izlečimo.
A tu je i diskriminacija. Pre bolesti, dobrovoljno sam davala krv, a kada sam nedavno otišla da to uradim – odbili su me i rekli su mi da sam trajno izbrisana sa liste davaoca. To je isto kao da verujete da je rak zarazna bolest iako nigde ne postoji ni jedan dokaz da je jedna osoba drugoj osobi prenela rak putem krvi. I sve dok postoje slične uredbe ili pravila koje nedvosmisleno govore o tome da su ljudi koji su imali rak manje vredni – tako će ih doživljavati i društvo. To nije nikakva moja intimna impresija već omalovažavanje upisano unutar institucija.“

Za svoj angažman Marija Ratković dobila je između ostalih i Godišnju nagradu za doprinos ljudskim pravima usput primjećujući kako se dobijaju nagrade boreći se za poštivanje već postojećih zakona.
Artikulisanost, vidljivost i učinkovitost njenog angažmana koji bez sumnje iscrpljuje daje nadu ne samo osobama koje boluju od karcinoma nego svima koji/e žele živjeti u pravednijem, osjetljivijem i solidarnijem društvu, u kojem adekvatni uslovi liječenja bilo koje bolesti neće biti privilegija nego obaveza.

Tekst je nastao u okviru projekta “Nepredvidljive” koji je finansiran od strane USAID-ovog Programa osnaživanja nezavisnih medija kojeg implementiraju CPCD i OM.

Objavio

Kristina

Kristina Ljevak je novinarka i aktivistica, posvećena kulturi, umjetnosti i ljudskim pravima.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

*

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.