Hvala svima koji su tokom ispitne golgote pomislili barem jednom na mene, time su dokazali da snaga moje volje potpomognuta pozitivnim mislima dobrih ljudi, nema granica.
Bilo je I nadrealnih scena poput one koja podrazumijeva odlazak na put najstrožijeg profesora koji predaje najteži predmet. Organizacija mirnog protesta rezultirala je tim da me ispita njegov kolega koji predaje isti predmet na drugom odsijeku, da mi, bože moje, ne propada rok, u cvijetu mladosti.
Kolega je bio izuzetno blagonaklon , a isto se ne bi moglo reći za mog profesora, I ja sam položila najstrašniji ispit.
Elem, ostala su još dva komada.
Zato vas molim da zauzmete položaj lotosovog cvijeta, izdahnete nemir, udahnete ljubav I pomislite na mene 😛
Nego, hoću nešto drugo da vam kažem.
Svako ima svoju tehniku učenja.
Ima I škola za brzo čitanje.
Ja, hvala bogu I brzo čitam I brzo pamtim, ali imam jedan sumanuti način učenja.
Dobar dio djetinstva I rane mladosti provela sam živeći u uslovima nedostojnim čovjeka.
Izbjeglištvo I izbkeglički centri.
Egzodus I kolektivni centri.
Onda period srednje škole u gradu koji nije imao muzičku školu, pa stanovanje u studentskom domu u gradu koji je muzičku školu imao.
Sve je išlo u korist toga da nikada ništa ne naučim, pogotovo ako se ima u vidu da sam bila đače, a oko mene razuzdane studentske žurke, najčešće studenata muzičke akademije.
Veselje se širilo na sve strane, a ja sam između dvije žurke na času latinskog otkrila da jednom napisano znači dva puta pročitano.
I tako sam ja pišući učila, ne znajući tada da će se trenutna prednost pretvoriti u trajni hendikep I da ću jednog dana skoro pa hiljadu strana prepisivati.
Danas, nakon pet položenih ispita u mjesec dana imam strašnih problema.
Zglob desne ruke mi je otkazao.
Sramota me je otići ortopedu.
Znam da će me pitati je li mi to od neke povrede, a ja ću njemu morati da kaže da nije, da je od učenja. 😛
Zato, barem u mom slučaju nema mjesta onoj da budala pamti a pametan piše.
Od danas, samo se potpisuje I to umakanjem kažiprsta u tintu.
