“Ono što sada vidimo da nije dobro, jeste brza zastara, loš tretman žrtava, komplikovan dokazni postupak… Tu vidim prostor za promenu i duboko verujem da će ona doći. I naravno da moramo da budemo spremne da će to biti bolno i sporo, ali ako, kao žene, nešto znamo, to je da je svaka promena koja nama, ženama donosi nešto dobro, bolna i spora i da traži žrtvovanje pojedinih među nama. Važno je da one koje tu žrtvu podnesu zapamtimo i budemo im zauvek zahvalne za prava koja imamo”, kaže Jovana Gligorijević, autorica teksta o seksualnom zlostavljanju u istraživačkoj stanici Petnica koji je objavljen u beogradskom nedjeljniku Vreme. Tekst koji donosi anonimne ispovijesti žena žrtava seksualnog nasilja primer je kako o temi seksualnog nasilja treba pisati i dio je ogromnog doprinosa promjenama koje u Srbiji intenzivirane zahvaljujući hrabrosti glumica Milene Radulović i Ive Ilinčić. Odgovarajući na pitanja o istraživanju seksualnog nasilja u Petnici i generalno bavljenja temom seksualnog zlostavljanja, Jovana Gligorijević nas i uči kako se prema ovom ogromnom problemu postaviti neovisno o tome da li dolazimo iz novinarske ili neke druge profesije.
Piše: Kristina Ljevak
Imam dojam da časni novinari/ke kao po nekoj dogovorenoj skromnosti nakon zahtjevnih priča govore kako su samo radili/e svoj posao.
Niz je razloga zbog kojih vaš tekst o Istraživačkoj stanici Petnica, odnosno višegodišnjem seksualnom nasilju koje se tamo događalo, nije još jedna priča u nizu.
Ova priča je od onih kojom počinju društvene promjene i koja je uz niz izazova podrazumijevala važnost zadržavanja povjerenja koje su žrtve imale prema vama, javivši vam se. Ovaj tekst bio je i prilika da testirate smjernice za izvještavanje o nasilju prema ženama Grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ kojoj i sami pripadate.
Kako cijelo iskustvo posmatrate sa nepuna dva mjeseca distance?
Za početak, drago mi je da smernice rade, jer je ovo meni lično bila prva prilika da ih testiram. Uvidela sam i prostor gde ih treba proširiti i dopuniti i na tome sada radimo. Celo iskustvo još uvek ne mogu da sagledam, zato što, kao što i sami slutite – mi nemamo luksuz da uradimo neki veliki zadatak i onda se odmorimo, niti radimo samo novinarski posao. Bilo je važno i bilo je naporno u svakom smislu. Ne osećam neki preterani ponos jer se javlja jedan novi problem: kad vas preplave pohvale, osećate krivicu da ste ostvarili neki statusni profit na leđima devojaka koje su preživele nasilje. Uz to, normalno je da vam se iscrpe empatijski kapaciteti, ali oni se obnavljaju. Valjda ću u nekom trenutku osetiti i ponos zbog postignutog.
Tako je kada pričamo o emotivnom naporu. Racionalno, ne mislim da sam samo radila svoj posao. Od početka sam želela da pokušam ono u šta iskreno verujem: da se standardi izveštavanja o ovim temama mogu podići. S jedne strane, kad vidim koliko je taj tekst hvaljen sa profesionalne strane, čini mi se da je uspelo. S druge strane, nisam preterano srećna što sam u centru pohvala ja, kao da sam neko čudo sa dve glave. Šta tačno mislim? Niko me nije pitao gde sam, kako i od koga naučila da može i ovako da se radi. A sve sam naučila iz materijala Dart Centra za novinarstvo i traumu, sa kog učim više od decenije. Ti materijali su dostupni i besplatni, a sve što vam treba je znanje engleskog i kontinuirano praćenje onoga što objavljuju. Ne krijem da mi je taj resurs glavni za učenje, kad god imam priliku, upućujem ljude tamo, ali izgleda da će Novinarke protiv nasilja morati da prevode i nude te sadržaje, što je dobro.
Razlika između petničkih i nekih drugih žrtava seksualnog nasilja je u tome što ove žene, tada djevojčice ili mlade djevojke nisu ćutale, ali nažalost bez rezultata.
Većina advokata im je, kako i stoji u vašem tekstu, rekla da je slučaj zastario.
Vi ste u kasnijim intervjuima govorili o dva zakona po kojima počinilac može biti procesuiran, jedan od njih je „Marijin zakon“. A i mimo toga, kako uopšte može zastarjeti nešto što podrazumijeva neoborive dokaze u vidu foto dokumentacije uz svjedočenja žrtava o gotovo identičnim iskustvima koja obuhvataju vremenski period od nekoliko decenija?
Da, Marijin zakon stupio je na snagu 2013. i sada Policijska uprava Valjevo traži devojke koje su preživele isto što i moje sagovornice, a bile su maloletne posle 2013. Zastara dela postoji još u rimskom pravu, kod nas nastupa kada prođe dvostruko više vremena od trajanja maksimalne kazne. Dakle, što je veća kazna, sporije dolazi do zastare. Iz toga vidimo, zapravo, koliko su za ono što se dogodilo mojim sagovornicama kazne male, jer do zastare dolazi jako brzo. Uprkos neoborivim dokazima, procedure su takve kakve su, a sve teškoće koje pominjete u pitanju zapravo su proceduralne prirode i tu smo, kao građanke i građani, nemoćni. Nemojte zaboraviti ni da posledice, u vidu traume, još uvek postoje. Sve je to duboko nepravedno, iako znamo da pravo i pravda nisu isto.
Ako sam shvatila, S. kojeg žrtve optužuju za seksualno nasilje bio je priveden na informativni razgovor ali i pušten nakon njega. Imate li informaciju šta se sada s njim događa?
Kao što rekoh, čeka se devojka koja je preživela ovaj vid seksualnog nasilja posle 2013, a da je u isto vreme bila i maloletna. Jedna devojka koja odgovara tom opisu javno je objavila svoje iskustvo, ali ne želi u policiju. I to treba razumeti. Čitav proces je mučan i zahteva čak i suočavanje sa nasilnikom. Ne zameram nikome ko ne želi kroz to da prolazi i mislim da je jako dobro to što žene imaju izbor da li će prijaviti ili ne, jer je u Srbiji u jednom trenutku (doduše, za žene žrtve nasilja u braku) razmatrana mogućnost policijskog privođenja da bi svedočile, ako odbiju. Nema dileme da je to sekundarna viktimizacija i retraumatizacija.
Užasna je činjenica da naša bezbednost, naša budućnost, jer, preživljena trauma definiše život nakon traumatskog događaja, zavisi samo od nečije dobre volje da li će nas napasti ili ne.
Seksualno nasilje u institucijama događa se najčešće po sličnom modelu i nije nužno naglašavati niz sličnosti na primjeru Petnice i škole glume Miroslava Aleksića.
Ono što ipak moram spomenuti kao jezivu sličnost je zloupotreba autoriteta nad djevojčicama i mladim djevojkama koje su pohađanje oba edukativna centra vidjele kao put za ostvarivanje svojih najvećih životnih ambicija. Trauma je uvijek trauma i ne uključuje nikakvu potrebu za gradacijom, ali koliko je po vama ona veće kada se dešava u okruženju za koje vjerujemo da je prijateljsko, istomišljeničko, jer okuplja ljude koje dijele istu strast, prema nauci ili glumi, svejedno.
Kao što ste rekli, ne treba gradirati traumu, pa ne mogu ni da kažem koja je veća. Najveći procenat seksualnog nasilja upravo se i događa u kontekstu u kom se žrtva oseća bezbedno – kuća, škola, porodica, prijatelji. Uz to, predator pre samog čina manipuliše žrtvom i zadobija njeno poverenje, tako da je zloupotreba tog poverenja zapravo sastavni deo traume. Kada je reč o mladim glumicama i o devojkama iz Petnice, njihova snaga se vidi u tome što su ipak postale to što jesu uprkos onome što su preživele.
Kad je „Insajder“ objavio ispovest Danijele Štajnfeld, meni lično najmučniji bio je jedan kratak deo njenog iskaza gde kaže: „To nije bio prvi put da ulazim u njegov auto.“ Proleteo mi je pred očima svaki put kad sam ušla u auto prijatelja ili poznanika, s osećajem olakšanja jer se bezbedno vraćam kući. Kad ono, eto… Užasna je činjenica da naša bezbednost, naša budućnost, jer, preživljena trauma definiše život nakon traumatskog događaja, zavisi samo od nečije dobre volje da li će nas napasti ili ne.
Očekivala sam da će se struka, mislim na psihologe, malo više baviti psihologijom grupe i okolnostima koje doprinose da se taj zavjet ćutanja (prisutan kod Aleksića, u Petnici i ne) održi baš zbog toga što se zlostavljanje dešavalo pod okriljem škole. Da žrtve ćute ili slabije progovaraju iz straha da „ne ugroze“ strukturu grupe. Jeste li možda naišli u svojim istraživanjima na teorijske primjere koji bi nam nešto mogli reći o tome ili ste neki zaključak i sami mogli donijeti iz direktne komunikacije sa žrtvama?
Gest Milene Radulović i Ive Ilinčić je gotovo nadljudski, one su svesno izašle u javnost pod svojim imenima i skrenule pažnju tabloida i Internet trolova na sebe, kako bi zaštitile devojke koje su još maloletne ili su im traume neobrađene. Svesno i namerno su stavile glavu na panj. Ne postoji reč kojom se može opisati veličina tog čina.
O ponašanju institucija u kojima se događa seksualno nasilje ima mnogo akademskih radova, mahom u Velikoj Britaniji i Australiji. Neke od njih sam i sažela, tj. ovlaš pomenula u tekstu o Petnici. Pomenula sam ih u tekstu, jer sam, dok sam ih čitala, imala osećaj da čitam opis te sredine o kojoj pišem i o kojoj govore moje sagovornice. Međutim, ima još nešto – kako mi, ovde, na Balkanu, doživljavamo ceo koncept autoriteta: on je strog, grub, oštar, pa i kad te ponižava i povređuje, to je za tvoje dobro. Mislim da treba da redefinišemo taj koncept, jer je očigledno da je savršena krinka pod kojom se kriju zlostavljači. Toga se jesam dotakla u razgovorima sa psihološkinjama nakon ispovesti glumica. Međutim, bilo je jako teško naći sagovornice – jedna je ekspertkinja za seksualno nasilje, a druga se psihološkom praksom bavi u Holandiji, dakle, u sredini u kojoj se na autoritet gleda malo drugačije.
Istorijske promjene započete sa Marijom Lukić u Srbiji, a koje će se kasnije nadamo se preliti i na cijeli prostor bivše Jugoslavije, intenzivno su nastavljene sa izlaskom u javnost glumice Milene Radulović i prijavljivanjem za seksualno nasilje Miroslava Aleksića, da bi novo poglavlje borbe za prava žena nastavilo da se na najbolji način ispisuje zahvaljujući vašem tekstu o slučaju Petnica.
Kod Petnice je anonimnost žrtava bila višestruko korisna. U slučaju Milene Radulović a kasnije Ive Ilinčić, sa izlaskom u javnost napravljen je niz ispravnih poteza zahvaljujući čemu cijeli slučaj nije razvodnjen a optuženi oslobođen tužbe. Često sam i sama govorila kako je primjer Milene Radulović bio školski primjer kako se treba postaviti u ovakvoj situaciji. A koliko je takvo razmišljanje zapravo jedna vrsta zamke, jer da pravosuđe besprijekorno funkcioniše žrtve ne bi ništa trebale osim da prijave slučaj onda kada budu spremne za to a ne da misle o redoslijedu poteza i mentalnoj snazi koja će im trebati da podnesu sav mulj koji će im tabloidni mediji i korisnici društvenih mreža nanijeti?
Da li će preživele istupiti anonimno ili ne, zavisi od slučaja do slučaja i to je zajednička procena, njihova i novinarska, s tim što novinar mora njima da prepusti konačnu odluku i da ih upozori na moguće posledice izlaska pod imenom i prezimenom. Gest Milene Radulović i Ive Ilinčić je gotovo nadljudski, one su svesno izašle u javnost pod svojim imenima i skrenule pažnju tabloida i Internet trolova na sebe, kako bi zaštitile devojke koje su još maloletne ili su im traume neobrađene. Svesno i namerno su stavile glavu na panj. Ne postoji reč kojom se može opisati veličina tog čina.
U idealnom svetu, u pravu ste, bilo bi dovoljno da žrtva ode u policiju i da to bude to. Ali, to se ne događa nigde. Postoje zemlje sa surovim i manje surovim tretmanom žrtava seksualnog nasilja. Ne postoji zemlja u kojoj je taj postupak potpuno human. Da postoji, ne bismo plakale kad gledamo uvodne scene u treću sezonu serije Broadchurch gde ne vidimo ništa brutalno – u kadru se smenjuju papirne vrećice za dokazni materijal i ženske ruke koje odlažu odeću u te vrećice. Ili, ona scena iz Grey’s Anatomy kada sve zaposlene žene u bolnici prave špalir kroz hodnik da bi se žrtva silovanja koju voze u operacionu salu osetila što bezbednije. Obe scene su fikcija, ali u njima postoji nešto što svaka žena, bez obzira da li ima ili nema iskustvo seksualnog nasilja, oseća i zna, nešto što nas uznemirava, plaši i podseća nas na to da smo odgojene tako što su nas stalno podsećali da smo krhke, ranjive i da smo potencijalni plen. Kad izlaziš uveče, a roditelji ti najdobronamernije dobace: „Čuvaj se“, to se urezuje duboko u svest, to nenamerno poručuje da si u opasnosti. I onda, kad ti se nešto, tuđom odlukom, dogodi, prva misao je: „Nisam se čuvala.“
U kontekstu kritike očekivanja od žrtava objavili ste važan komentar nakon što je emitovan dokumentarac Danijele Štajnfeld i nakon što je javnost saznala o njenom traumatičnom iskustvu seksualnog zlostavljanja koje su pratile imperativne sugestije da ga tuži i da kaže ime. Naslov vašeg teksta „Danijela Štajnfeld nam ne duguje ništa“ trebao bi da bude udžbenički sažetak odnosa prema žrtvama seksualnog nasilja, a posebno sada nakon što je na prvostepenom sudu tužba odbijena.
Da li nam iskustvo Danijele Štajnfeld uprkos nezaustavljivim promjenama koje su pokrenute ipak govori i o tome da će ovaj proces promjene tretmana seksualnog zlostavljanja bit dug, spor i bolan na šta takođe trebamo biti spremne?
Iskustvo Danijele Štajnfeld je nam govori upravo to, naročito sa epilogom kakav se dogodio. Ali u tome vidim jednu malu svetlu tačku: prvo, a to je i Danijela sama rekla, nije svakoj žrtvi nužno stalo da nasilnik bude sudski gonjen, ponekad je ženi dovoljno da se njeno iskustvo čuje i uvaži i da oko sebe ima dovoljan broj onih koji će verovati i da joj se to dogodilo i da nije smelo da se dogodi. Drugo, taj slučaj je bio prilika da javnost nešto nauči o pravnom sistemu i mislim da se to desilo: kada tužilaštvo odbaci prijavu, to ne znači ni da se slučaj dogodio ni da se nije dogodio. To samo znači da tužilaštvo ne može da prikupi dovoljno dokaza da formira optužni predlog koji će sud prihvatiti. To je dvostruko važno: s jedne strane, svako pominjanje lažnog prijavljivanja je besmisleno, jer ne proizilazi iz odbacivanja prijave; s druge strane, društvo se uči procedurama. U jednom od prethodnih odgovora pomenula sam procedure u negativnom smislu, ali demokratija upravo i jeste skup procedura, ali onih koje društvo, kad postanu disfunkcionalne, može da menja. I to se stalno događa. Mi do 2017. nismo ni imali definisana mnoga od krivičnih dela oko kojih se vrti ovaj naš razgovor. Ta dela sada postoje u Krivičnom zakonu i to je dobro. Ono što sada vidimo da nije dobro, jeste brza zastara, loš tretman žrtava, komplikovan dokazni postupak… Tu vidim prostor za promenu i duboko verujem da će ona doći. I naravno da moramo da budemo spremne da će to biti bolno i sporo, ali ako, kao žene, nešto znamo, to je da je svaka promena koja nama, ženama donosi nešto dobro, bolna i spora i da traži žrtvovanje pojedinih među nama. Važno je da one koje tu žrtvu podnesu zapamtimo i budemo im zauvek zahvalne za prava koja imamo.
Kada već spominjem medijski tabloidni mulj jako se važno dotaći ljudi koji rade tamo i koji, želim vjerovati, nisu svi isti. Bilo mi je jako važno kada ste u jednom intervjuu rekli kako je Grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ vrlo inkluzivna za novinarke iz tabloida. Šta konkretno možete učiniti za one koje su iz različitih razloga uslovljene da sudjeluju u kreiranju medijskog užasa i šta generalno Grupa može učiniti osim napraviti idealne smjernice koje će poštovati nekolicina onih kojima je ljudsko dostojanstvo i dignitet žrtava ispred svakog prodanog primjerka novina ili klika na Internet sadržaj?
Grupa je otvorena i uvek će biti otvorena za sve medijske radnice koje rade u tabloidima i na tabloidnim televizijama, jer nemam bolji naziv za to kako izgledaju ovdašnje televizije sa nacionalnom frekvencijom. Mi smo se za to odlučile iz želje da pokušamo da popravimo kvalitet izveštavanja o nasilju prema ženama. Međutim, sada nam se mnogo češće događa da koleginice iz tabloida ne žele više da rade na takav način pa prelaze u druge medije, gde se izveštava etičnije.
Mi nismo samo grupa koja se bavi načinom izveštavanja, jer imamo i mehanizme za podršku koleginicama koje se u svojim redakcijama svakodnevno bore da etički izveštavaju o nasilju. I to se vidi, pošto grupa svake godine radi analizu medijskog izveštavanja o rodno zasnovanom nasilju. U 2020. najprimetniji trend koji je analiza pokazala jeste da je sam novinarski tekst sasvim korektan, ali je naslov upadljivo odvratan i nema nikakve veze sa onim što u tekstu piše. A naslovi su urednički i novinarke često nemaju nikakvog uticaja na to kakvi će biti. Pošto smo svi skloni tome da ne gledamo dalje od naslova, zaista moram da kažem da, kad se medijski sadržaji temeljno analiziraju, vidi se da su pomaci veliki. Zaista u medijima više nema očiglednog prebacivanja krivice na žrtvu niti podsmevanja nasilju, što je ranije bila praksa. Daleko smo od dobrog, ali nismo jedini na svetu, ne zaboravimo da je britanski Sun objavio intervju sa bivšim partnerom spisateljice J.K. Rowling, čovekom koji ju je tukao. Britanska javnost je to osudila i Sun se izvinio. E sad, možda sam previše entuzijastična, ali nije mi teško da zamislim taj scenario ovde. Evo, na dan kad mi vodimo ovaj razgovor, jedan ovdašnji portal sklonio je izjavu ministra za brigu o porodici u kojoj krivi žene za pad nataliteta u Srbiji.
Patrijarhat i normalizacija nasilja stvorili su toliko načina da se relativizira i normalizira ponašanje nasilnika koje i van eksplicitnog nasilja ukazuje na određene poremećaje u ponašanju.
I kada je u Petnici bilo jasno da S. zaslužuje sankcije bilo je straha da će, parafraziram, „učiniti nešto sebi“. Tokom neprimjerene komunikacije sa polaznicama vjerovalo se da ih tako sprema za naporan naučnički profesionalni put, jednako kao i što se i vjerovalo Aleksiću kod primjene njegovih nepedagoških metoda – vikanja, vrijeđanja i ponižavanja učenika/ca.
U slučaju Lečića njegov „uspjeh“ kod žena i popularnost bili su razlozi da se ne vjeruje žrtvi, uz tradicionalno pogrešno poistovjećivanje seksualnog čina i seksualnog nasilja.
Kako je moguće da je stvoreno toliko olakšavajućih pretpostavki za muškarce pod pretpostavkom da su počinioci seksualnog nasilja, dok se i dalje za žene vjeruje da su seksualno nasilje potiču svojim ponašanjem?
Te pretpostavke postoje oduvek. „On je zgodan, ne mora da siluje“, koliko smo puta to čule? Imamo i slučajeve iz SAD oko silovanja u kampusima, nekolicinu takvih. U jednom je porodica doslovno kmezila po medijima kako je njihov sin uspešan sportista, pa je šteta da provede decenije u zatvoru zbog, bože moj, jednog silovanja. Silovanje nema veze sa seksom nego sa demonstracijom moći i sa uživanjem u potpunom poniženju žrtve, i telesno i kao ličnosti.
Ali postoji još nešto – muška solidarnost koja se podrazumeva i stalno zvocanje koje slušamo o tome kako je „žena ženi vuk“. Svaki put kad čujem da je žena ženi vuk osobi koja to izgovori pošaljem elektronsko izdanje „Drugog pola“ Simon de Bovoar. Evo, izvolite, na 700 stranica objašnjeno kako i zašto je do toga došlo i kako zapravo patrijarhat upravo i održava sebe u životu tako što razara žensku solidarnost i pokušava da nas ubedi da je ona nemoguća. Znam da mnoge mrzi da čitaju 700 stranica, ali onda nećemo dalje raspravljati, a ja ću nastaviti da živim i radim uz odbijanje da učestvujem u toj nameštaljki da je ženska solidarnost nemoguća.
Tekst je nastao u okviru projekta “Nismo same” koji finansira USAID Program osnaživanja nezavisnih medija u implementaciji CPCD-a.