Slobode osvojene nakon Drugog svjetskog rata u međuvremenu smo pogubili/e pa danas višestruko plaćamo cijenu toga. Na sreću stasala je nova generacija koja se ne miri lako sa retradicionalizacijom i repatrijarhalizacijom društva na koju se pristalo tokom i nakon devedesetih kada je kultura nasilja bila najčešći oblik kulture koju smo živjeli/e i podnosili/e. Na Sitnom vezu nastavljamo razgovarati o seksualnom nasilju, njegovom tretmanu u pravosuđu, medijima i javnosti, podsjećajući još jednom na promjene koje se događaju zahvaljujući hrabrim ženama.
Piše: Kristina Ljevak
„Ja i moje prijateljice i saborkinje koje smo se okupile i pokrenule Nezavisnu žensku grupu, duboko verujemo da je svaka vrsta podrške dobro došla ili tačnije, svaki vid podrške je neophodan“, kaže Aida Ćorović, novinarka i aktivistkinja, članica Nezavisne ženske grupe, na početku razgovora o situaciji u Srbiji kad je riječ o seksualnom nasilju i uznemiravanju nakon optužbi za podvođenje maloljetnica za koje se tereti (još uvijek ne pravno) gradonačelnika Jagodine.
„Ljudi se osećaju odsečeno, usamljeno u svojim problemima i brigama, dovoljno je samo što brinu o elementarnoj egzistenciji, a još kada se dešava nešto ovako brutalno, kao što je slučaj sa Jagodinom, onda je čak i reč podrške dovoljna da pokrene procese izlečenja. Na žalost, većina ljudi na ovim prostorima je navikla da ćuti i trpi, ljudi teško priznaju svoju sramotu i patnju, a vekovni obrasci žrtve su itekako prisutni u našoj svakodnevici. Većina građana Srbije, a mislim da je s time suočen čitav region, nije sposobna da iazđe iz matrice žrtve i da se jasno, glasno i javno suprotstavi onima koji im nanose zlo. Zato je nama važno da budemo tamo gde se dešavaju ovako eksplicite, višegodišnje torture i zlostavljanja, tu smo da pozivamo na buđenje svesti i savesti i da damo predloge kako se može pomoći žrtvama. Takođe, mi hoćemo da iskoristimo svaku priliku da pozivamo državu i njene institucije da rade svoj posao. Na žalost, do sada nismo videli da država štiti svoje građanke i građane, naprotiv, država stoji kao neka vrsta prećutnog zaštitinika za kriminalce i one koji na dnevnom nivou krše ljudska prava u Srbiji. U tom smislu, ja nemam poverenje da će tužilaštvo, makar dok ova garnitura političara vodi Srbiju, bilo šta uraditi po pitanju odgovornosti i krivice Dragana Markovića Palme za počinjena dela. Takođe, Palma je bio politički partner svim dosadašnjim vlastima u Srbiji i dopušteno mu je da, bukvalno, privatizuje Jagodinu i niko od 2000. nije video problem u tome. Mislim da je Dragan Marković Palma samo vrh ledenog brega, kako se kaže i da je on samo paradigma svega lošeg i nakaradnog što se dešava ovde. Zloupotreba vlasti i privatizacija političke moći dovodi do potpunog gubitka kontrole onih koji tu moć zloupotrebljavaju, a posledice su, uglavnom, poražavajuće. U okruženju u kome nema nikakvih mehanizama za kontrolu moći lokalnih i nacionalnih političkih lidera, svaka zloupotreba je moguća i svako zlodelo očekivano.“
Promjene koje su pokrenute najprije zahvaljujući Mileni Radulović a što je u mnogome uticalo na osnaživanje drugih žrtava seksualnog nasilja i zlostavljanja, pratilo je nerijetko i svojevrsno javno zlostavljanje zahvaljujući tabloidnim medijima i poražavajuće zlonamjernim komentarima na društvenim mrežama što istovremeno može itekako uplašiti žrtve nasilja koje nisu progovorile i zbog takvog pisanja i komentarisanja možda nikada i neće.
„Verujem da komentari na društvenim mrežama i pisanja medija koji se ne drže standarda profesionalnog novinarstva (i toliko često krše kodeks novinara, da je pod znakom pitanja da li se o njima uopšte može govoriti kao o medijima i kao o novinarima) mogu u velikoj meri da uplaše i obeshrabre žrtve seksualnog nasilja da progovore o onome što im se dogodilo.
Mislim da bi negativni uticaj neprofesionalnih medija i zlonamernih komentara na društvenim mrežama bio umanjen kada bi se našao način da što više žena, među njima i žrtava seksualnog nasilja, sazna da postoje organizacije u kojima rade stručnjaci koji se bave pitanjem nasilja nad ženama i koji mogu da pruže adekvatnu pomoć i podršku svakom ko se sa takvom vrstom problema suočava. Čini mi se da je uloga medija tu veoma važna i da bi slučaj Miroslava Aleksića i ostalih trebalo da bude povod da se kontinutirano izveštava o aktivnostima organizacija, koje se godinama, ili decenijama bave pitanjem ženskih prava, pružanjem podrške ženama koje su doživele seksualno nasije, načinom kako da se unaprede ženska ljudska prava… Kada bi veći broj žena znao, a onda i poverovao da ogromnu pomoć i podršku mogu da im pruže stručnjaci koji su posvećeni upravo problemima seksualnog nasilja, da oni rade u organizacijama do kojih nije teško doći, kojima one u svakom trenu mogu da se obrate, posledice toga što nazivate medijskom torturom i atmosferom linča bile bi barem malo umanjene“, kaže Una Sabljaković, novinarka koja je u svom radu itekako posvećena profesionalnom izvještavanju o ženama žrtvama seksualnog nasilja.
Pored medija i javnog linča, pravni sistem u balkanskim zemljama jako utiče na odluku o (ne)prijavljivanju seksualnog nasilja. Raskorak između zakona i njegove primjene itekako je prisutan.
„Naš zakon, a pretpostavljam da je to slučaj i u ostalim zemljama regije, štiti privatnost žrtava u svim fazama krivičnog postupka, posebno žrtve seksualnog nasilja. Ono sto smo vidjeli u nekoliko slučajeva je eklatantni primjer neprimjena zakona što je rezultiralo višestrukom viktimizacijom žrtvi. Tužilaštvo kao organ gonjenja ima obavezu da informiše javnost o svojim postupcima s dužnom pažnjom u slučajevima koji su od javnog interesa, ali pri tom mora da štiti privatnost žrtvi i pretpostavku nevinosti optuženih. Tužilaštvo i sve institucije uključene u krivični postupak (policija, sud) imaju mogućnost da primijene posebne mjere zaštite, poseban ulaz, ličnu zaštitu i pratnju žrtvi i saslušanje uz snimanje iskaza kako ne bi morala da ponavlja iskaz u svakoj fazi postupka. Ako se institucije ne pridržavaju zakona, mora da postoji odgovornost za propuste koji su isključivali pristup žrtvi s pažnjom. Pravni standardi su generalno tu, ali problem je implementacija i pristup institucija koji je usmjeren ka transformaciji društva u duhu zakona. U ovakvim slučajevima mediji imaju važnu ulogu u kreiranje narativa i uramljivanju priče u javnom diskursu. Fokus na individualnu žrtvu bez osvrta na generalni problem i prevenciju nasilja takođe je pogrešan. Viktimizacija žrtava umanjuje mogućnost otkrivanju novih slučajeva“, objašnjava Nataša Boškova, advokatica i pravna savjetnica u makedonskoj Koaliciji za seksualna i zdravstvena prava marginaliziranih zajednica Коалицијата Маргини.
SA POČETKOM NACIONALISTIČKIH PREVIRANAJ ULOGA ŽENE JE RETRADICIONALIZOVANA
Aida Ćorović, izvor torture koju podnose žrtve vidi u svim našim retrogradnostima, u činjenici da su naša društva u svim segmentima oštećena i istorijski pregažena te ne odgovaraju vremenu u kojem živimo.
„Mislim da mi nismo odmakli daleko od feudalnog doba, naša svest je u mnogo čemu feudalna i ne pripada zahtevima sadašnjeg trenutka. Odnos prema ženama to svakodnevno svedoči. One slobode koje smo osvojile nakon Drugog svetskog rata i čitav jedan društveni pokret koji je radio u korist žena, sada je skoro na deklarativnom nivou. Možemo mi donositi odlične zakone, ali ako je opšteprihvaćena atmosfera u društvu takva, da ženu vraća u kuhinju i da je vidi samo kao majku, onda su izazovi ogromni. Sa početkom nacionalističkih previranja, uloga žene je retradicionalizovana, političke elite potpomognute verskim zajednicama su pogubno uticale da se uloga žena u društvu svede na ulogu majki i čuvarki ognjišta. Naravno, mnogo njih se neće složiti sa ovom konstatacijom, a ključni argument u debati o rodnoj jednakosti je da je danas vidljivo veliki broj žena na važnim političkim i javnim funkcijama. No, to je privid i te žene su upravo tu da opstruiraju istinska nastojanja da naše društvo postane društvo jednakih šansi za oba pola. Naime, te žene se zalažu za potrošene, retrogradne patrijarhalne modele i tu nema ništa dobro za ostale žene u zemlji. To je princip koji je vođen ličnom korišću i bogaćenjem, nema tu mesta za dobrobit žena u Srbiji. A, ako nema mesta dobrobiti za žene, onda je takvo društvo osuđeno na nazadovanje i dalje rastakanje i propadanje. U tom smislu, jasno je da one žene koje su pretrpele neku vrstu nasilja, nemaju društvenu i institucionalnu podršku. Na izvestan način, mi svedočimo jednom prevaziđenom i toksičnom modelu društvene svesti, gde je žena dužna da ćuti i trpi nasilje, ona je nečije vlasništvo i kao takva, ne sme ni da se buni. Poražavajuće je da je ovaj pervertirani model ponašanja postao paradigma današnje Srbije. Ja, takođe, ovde vidim nastavak rata koji je počeo devedesetih, samo nešto perfidnijim sredstvima i načinima. Nasilje koje je tada pokuljala iz većine stanovnika Srbije se tako ‘kanalisalo’ kroz nasilje i rat u okruženju, a kada su svi ti nasilnici zatvorili u jedan suženi prostor, kao što je to Srbija, bilo je potrebno stvoriti nove ciljeve za to nasilje koje ne prestaje 30 godina. Taj cilj su postale žene i svi koji su slabiji. Ono što me ohrabruje i što me drži u uverenju da se stvari, i pored svega, menjaju, jeste sve veći broj mladih, hrabrih žena koje su spremne da govori o ovim traumatičnim iskustvima i koje se ne boje da ‘izađu na crtu’ nasilnicima. Da bi ova pojava postala rasprostranjena, moramo daviti podršku tim ženama i zato verujem da ovo što radimo jeste od ogromne važnosti za promenu vrednosnog sistema u Srbiji“, govori Aida Ćorović.
Una Sabljaković naglašava ulogu obrazovnog sistema i medija prilikom osnaživanja bilo koje žrtve da prijavi slučaj seksualnog nasilja.
„Čini mi se da je važno da obrazovni sistem i izveštavanje medija, budu takvi da učine da svako stekne dovoljno samopouzdanja da može da prepozna manipulatora i nađe načina da se od njega zaštiti, bez obzira na to koliko je on harizmatičan, uspešan u svom poslu ili uticajan u društvu.
To nije lak zadatak, ali ohrabrenje može da bude činjenica da su stručnjaci – psiholozi, psihijatri o tome pisali i pišu tekstove, knjige, postoje čitave studije o tome – pitanje je samo kako da takva znanja dopru do što većeg broja ljudi i predstave im se na adekvatan način.
Borba protiv stigmatizacije bilo koga, pa i žrtava seksualnog nasilja zbog njegovog i njenog izgleda je nešto što nema kraja, i tu opet obrazovni sistem i mediji imaju veoma važnu ulogu. Mediji treba da podstiču kritičnost kod čitalaca, a ne da podilaze njihovoj površnosti – to je Alber Kami napisao još 1944. Novinari i svi koji javno govore, trebalo bi da to imaju na umu i pomognu u borbi protiv svih vrsta stereotipa i predrasuda“, kaže na kraju Una Sabljaković.
Važno je stalno napominjati da ne postoji zanimanje, stepen obrazovanja niti nešto treće što bi ukazivalo da određeni muškarac ne može biti nasilnik o čemu između ostalog govori Aida Ćorović.
POSLJEDICE MILENIJUMSKE DOMINACIJE MUŠKARACA
„Mislim da je zabluda i klopka da postoji foto robot nasilnika i nasilništva. I mislim da ako je neko u suštini predator, stepen obrazovanja, društveni status ili izgled, to neće promeniti. Naprotiv! Svedočimo da su često upravo obrazovani i uspešni muškarci oni koji na najperfidniji i najbrutalniji način napadaju svoje žrtve, vidimo da koriste svoj društveni status i ugled koji im obezbeđuje poziv kojim se bave ili položaj koji imaju u društvu. Svedočimo da su brojni, ugledni profesori na univerzitetu, pedagozi i oni koji druge treba da uče nekim znanjima i principima, zapravo, najveći zlostavljači, a njihove funkcije su im paravan iza koga kriju najkrvoločnije instinkte i namere. Rekla bih, čak, da takvim osobama obrazovanje i društveni status samo betoniraju nasilničku narav i još više ih učvrste u uverenju da su bitni.
Ovo je kompleksan problem i njegovi koreni su duboki, leže u milenijumskoj, patrijarhalnoj dominaciji muškaraca, a poslednjih godina, sa potpunim gubitkom kontrole nad pervertiranim neokapitalizmom, vidimo da se izgubila svaka vrsta samokontrole i kontrole moćnih. Ti ljudi koji u bilo kom smislu poseduju novac i moć, sebe doživljavaju kao božanstva kojima se sve može i koji će proći nekažnjeno za najveća zlodela. Dakle, treba korenito menjati naše društvene klime, čeka nas duboko kopanje i suočavanje s tim pervertiranim, patrijarhalnim modelima ponašanja koja su postala deo folklora, treba biti strpljiv, odan cilju i puno ljubavi i posvećenosti raditi na tom zadatku. Naravno, ovi procesi podrazumijevaju zajednički rad žena i muškaraca, tačnije svih onih kojima je stalo do pravednijeg i društva koje daje šansu svim njegovim žiteljima. Mislim da se mora poslati jasna poruka da procesi koji su pred nama, nisu neka besmislena nastojanja za ženskom dominacijom, kako to protivnici rodne jednakosti žele da prikažu, već borba da se stvori pravednije, a samim tim i bolje i bogatije društvo. Svakoga dana treba ponavljati da jedno društvo nije siromašno zato što nema novca ili drugih resursa, već zato što je vidljivo odsustvo ljudskih prava. Nastojanja da stvaramo bolji, bogatija i pravednija društva su naš zajednički cilj i sve žene i muškarci koji rade na dostizanju ovih ciljeva, partneri su u procesima popravljanja i ozdravljenja naših društava. Duboko verujem da je upravo ovo tačka promene i mesto odakle će krenuti restauracija Srbije i regiona“, zaključuje Aida Ćorović.
Povjerenje koje su žrtve seksualnog nasilja pokazale prema neformalnim inicijativama pokazalo nam je stepen nepovjerenja koje imaju prema insititucijama, ali objavljena iskustva, makar i anonimna, ukazuju na početak procesa društvene transformacije, kaže Nataša Boškova koja podsjeća i na Javnu sobu koja je zahvaljujući započetim procesima promjena na Balkanu ponovo došla u fokus.
“Platforma Nisam tražila i slične inicijative su odlična ilustracija problema koji su posljedica različitih oblika seksualnog nasilja nad ženama. Postale su vidljive situacije koje je većina nas žena barem jednom preživjela. Tako smo postale svjesne da uistinu nismo same i da je to iskustvo sveprisutno. Osnaživanje žena da objave svoja iskustva, pa makar i na socijalnim mrežama, znak je da situacija sazrijeva te da započeti proces društvene transformacije trebamo nastaviti. Percepcija javnosti se polako mijenja nakon ovih objava, a i neki mediji su korektno pisali o temi seksualnog nasilja. U Makedoniji smo se prije godinu i po suočili sa slučajem Javna soba u kojoj je oko sedam hiljada članovi grupe objavilo private fotografije i videa sa pornografskim sadržajem na kojem su žene i djevojke. Ministarstvo unutrašnjih poslova i tužilaštvo nisu ništa uradili kako bi pronašli, procesuirali i kaznili počinioce, niti su se institucije zapitale šta se dešava sa stotinama žena i djevojaka koje su žrtve Internet nasilja. Iako je nekoliko žrtava pokrenulo konkretne postupke, tužilaštvo mjesecima ništa nije uradilo. Slučaj Milene Radulović utjecao je na cijeli region. Zahvaljujući medijskim objavama o slučajevima seksualnog nasilja u Srbiji vraćen je fokus na Javnu sobu i izostanak odgovora institucija na poziv žrtava. Organizirali smo seriju protesta i marševa. Slali smo pisma, zahtjeve, a organizirali smo se i u podršci žrtvama, te pozvali na odgovornost pasivne institucije i nekažnjavanje počinilaca.
U Makedoniji se trenutno mijenja Krivični zakonik koji bi se trebao usuglasiti s Istanbulskom konvencijom. To između ostalog podrazumijeva promjenu definiciji silovanja i kriminalizaciju seksualnog uznemiravanja. Smatram da zakonska promjena nije dovoljna ukoliko tužitelji i sudije ne razumiju da je silovanje svaki seksualni odnos za koji žrtva nije dala saglasnost, nije potrebno da postoji povreda, otpor, otvorena prijetnja… Teret dokazivanje je kod tužitelja i ako bi uistinu htjeli da procesuiramo seksualno nasilje moramo sticati kapacitete pravosudnih institucija da bismo shvatili razloge i posljedice nasilja generalno i odnos žrtvi u specifičnim okolnostima u kojima se nasilje dešava. To je dug i mukotrpan proces, ali ne preostaje nam ništa osim da nadgledamo institucije i stvaramo pritisak za brzu i efikasnu primjenu zakona i tražimo odgovornost u slučaju kada se zakon ne primjenjuje.“
Tekst je nastao u okviru projekta “Nismo same” koji finansira USAID Program osnaživanja nezavisnih medija u implementaciji CPCD-a.