Stefan Dimić, psihoterapeut: Za žrtvu seksualnog nasilja je neophodno podržavajuće okruženje

Psihoterapijska podrška je nužna nakon svakog oblika traume, kod iskustva preživljenog seksualnog zlostavljanja ona se podrazumijeva. Ona izuzev pojedinih centara posvećenih brizi o mentalnom zdravlju i prebukiranih terapeuta u javnim domovima zdravlja najčešće nije svima dostupna, posebno ne besplatna.
Svaki izlazak u javnost osoba koje su preživjele seksualno zlostavljanje i javni i medijski linč koji prati njihovo istupanje dotiče itekako i one žene koje o svom iskustvu nikome još uvijek ništa nisu rekle i svako pitanje zašto su ranije ćutale te izražavanje sumnje u istinitost njihovih tvrdnji i kod drugih žrtava izaziva retraumatizaciju.
Pod posebnim pritiskom su trenutno žene Jagodine u Srbiji zbog optužbi vezanih za seksualne zloupotrebe u organizaciji tamošnjeg gradonačelnika, a njihova ekonomska nemoć ih je i dovela do te pozicije, zato je teško i očekivati da imaju adekvatnu psihoterapijsku podršku.
Sve je to, počevši od izlaska glumice Milene Radulović u javnost pa zaključno sa Palmom i Jagodinom uticalo da beogradski psihoterapeut Stefan Dimić na svom Facebook profilu ponudi besplatne psihoterapijske usluge uz punu garanciju povjerljivosti. Loš odziv na iskreno pruženu ponudu najbolje ilustruje teret pritiska pod kojim žive žrtve seksualnog zlostavljanja.

Piše: Kristina Ljevak

„Etički kodeks je u svetu psihoterapije neka vrsta zakona koja nas obavezuje da se ponašamo u skladu sa etičkim načelima struke, inače će uslediti sankcije. Morao sam da naglasim da će odavanje identiteta potencijalne žrtve trećem licu bez njene prethodne dozvole značiti da ugrožavam svoju licencu. Osetio sam se obaveznim da istaknem tu informaciju jer sam se pribojavao da su osobe koje su pretrpele nasilje veoma nepoverljive. Nažalost, bio sam u pravu. Iako je ta moja objava imala odličan odziv na društvenim mrežama, javila mi se samo jedna osoba koja je u mladosti pretrpela seksualno nasilje (nije vezano za aktuelne slučajeve) i još jedna osoba je napisala da je pretrpela tako nešto, ali da se još uvek ne oseća komforno s tim da podeli svoju priču, što u potpunosti razumem. To su izuzetno emocionalno šaržirana iskustva i nije lako doći u kontakt s tim preplavljujućim osećanjima i podeliti ih s nekim. S druge strane, stigma i atmosfera linča nikako ne doprinose tome da se ohrabre žrtve i podele svoju priču“, kaže psihoterapeut Stefan Dimić.
“ZaÅ¡to nisu ranije prijavile” ključno je pitanje koje prati izlazak u javnost žrtava i njihovo pokretanje sudskih postupaka. ZastraÅ¡ujuća je količina nepovjerenja koja prema žrtvama postoji. ÄŒini se da je patrijarhalna kultura i kultura nasilja toliko moćna da ona doslovno Å¡titi zlostavljače tako Å¡to ne pokazuje ni minimum povjerenja i poÅ¡tovanja prema žrtvama.

„Laici pretpostavljaju da postoji linearna veza izmeÄ‘u loÅ¡eg dogaÄ‘aja i prijavljivanja, odnosno da, Å¡to je teže iskustvo doživela osoba, to je i veća Å¡ansa da će to zlostavljanje i prijaviti. ÄŒinjenice pokazuju da se smanjuje Å¡ansa da se prijavi loÅ¡ dogaÄ‘aj ukoliko osoba doživljava izuzetno intenzivne negativne emocije. Nakon ove vrste nasilja, velika je verovatnoća da će osoba osetiti ogromnu krivicu (jer veruje da je na neki način ‘namamila’ zlostavljača ili mu dozvolila sprovede nasilje u delo), sramotu (jer to Å¡to je osoba doživela je pokazatelj neadekvatnosti i naići će na osudu druÅ¡tva) i strah (zbog potencijalnih negativnih posledica samog prijavljivanja). Ovakve emocije mogu da traju i decenijama i stopiraće osobu da preduzme konkretne korake kako bi prijavila zlostavljanje. Nekada ovakvi dogaÄ‘aji mogu da budu okidač za osobe koje su nekada doživele nasilje da ipak preduzmu neku akciju po tom pitanju. S druge strane, okruženje je izuzetno važan faktor, jer u zavisnosti od toga kakav odnos ima prema ovim stvarima, povećaće ili će smanjiti Å¡anse da doÄ‘e do ovih nemilih dogaÄ‘aja. Različita istraživanja pokazuju da patrijarhalno ureÄ‘enje druÅ¡tva i velika nejednakost u moći meÄ‘u polovima može biti faktor koji doprinosi pojavi nasilja, meÄ‘utim postoje i istraživanja gde osnaživanje žena može dovesti do veće pojave nasilja jer se one mogu opaziti kao pretnja. Ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da nisu svi muÅ¡karci zlostavljači i da nasilje ide i u suprotnom smeru. Seksualno nasilje nad muÅ¡karcima je tek posebna tema za koje kao druÅ¡tvo joÅ¡ uvek nismo spremni“, objaÅ¡njava naÅ¡ sagovornik.

Traumatsko iskustvo kakvo je seksualno zlostavljanje kod žrtve ne stvara osjećaj da je događaj prošao. Zbog sveprisutnog straha i niza drugih razloga podržavajuće okruženje je nužno i za proces zalječenja ali i za savladavanje svakodnevice nakon traume.
„Za žrtvu seksualnog nasilja je neophodno podržavajuće okruženje. Traumatska iskustva su iskustva koja su nabijena intenzivnim emocijama. Ukoliko to iskustvo zamislimo kao dokument (fajl) u računaru, a naš mozak kao hard-disk, ovo iskustvo neće moći da se integriše u ostala sećanja upravo zbog toliko intenzivnih emocija. Zato nakon ovakvih iskustava možemo biti izuzetno emocionalno pobuđeni ili da nam pred očima izleću fleševi, jer nam deluje kao da je pretnja sada prisutna. Osoba ne može da pojmi da je to stvar koja se desila i u prošlosti i da trenutno ne postoji opasnost. Put izlečenja podrazumeva da se ta traumatična sećanja integrišu sa ostalim, a to se radi na jedan bolan način – izlaganjem tom sećanju. Taj proces je najbolje imati kod psihoterapeuta koji je obučen za tu vrstu problema, a okruženje može biti veoma bitan faktor da se žrtva/preživeli otvori, s nekim podeli svoju priču i samim tim više prihvati taj događaj i sebe. Ne moraju osobe iz okruženja da se upuštaju u ulogu psihoterapeuta, zato što je to samo iskustvo deljenja ovakvih trauma izuzetno iscrpljujuće iskustvo za sve, ali bi bilo poželjno da budu ta topla atmosfera koja će olakšati preživelom da se suoči sa onim što se desilo“, objašnjava psihoterapeut Stefan Dimić.

„Crna statistika pokazuje da se tek 10% slučajeva nasilja prijavi, a 1% sudski procesuira. Jedan od najčešćih razloga zašto žrtve izbegavaju da prijave nasilje su strah, stid i krivica. Ukoliko si doživela seksualno nasilje, a uplašena si to da prijaviš, stidiš se onoga što si doživela ili misliš da si ti kriva za to, molim te da to podeliš s nekim u koga imaš poverenje. Ne moraš više da ćutiš. Ako je i 5% istine ono što se priča, znači da vas ima mnogo. Dovoljan je samo jedan svetli primer da pokrene pozitivnu promenu“, dio je iz poziva koje je naš sagovornik uputio žrtvama seksualnog nasilja. Podsjećanje na crnu statistiku da se samo jedan posto slučajeva seksualnog nasilja sudski procesuira još jedan je od niza razloga zbog kojih je nužno da se preispitaju lični stavovi ukoliko oni podrazumijevaju nepovjerenje prema žrtvi i da se u okviru ličnih kapaciteta, po uzoru na terapeuta Dimića, žrtvama pomogne. Ako nismo u profesijama ili na pozicijama sa kojih se direktno ili indirektno može pomagati, onda je to što nećemo odmoći dovoljno što ćemo za početak učiniti.

Tekst je nastao u okviru projekta “Nismo same” koji finansira USAID Program osnaživanja nezavisnih medija u implementaciji CPCD-a.

Objavio

Kristina

Kristina Ljevak je novinarka i aktivistica, posvećena kulturi, umjetnosti i ljudskim pravima.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

*

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.